Biljana Đorđević za portal Autonomija – Globalni i domaći uticaj na pravo na abortus u Srbiji – znaci za uzbunu postoje

“Možemo da zamislimo pokušaje da se ono ograniči, jer je takvih, srećom neuspešnih, inicijativa već bilo”

Iako je pravo na abortus u Srbiji zakonski i ustavno zagarantovano, postoje znaci za uzbunu da bi moglo doći do njegovog urušavanja, kako zbog negativnih globalnih trendova, tako i zbog patrijarhalnih narativa koji jačaju u javnom prostoru te inicijativa koje su imale za cilj upravo ograničavanje prava žena, ocenjuju sagovornice Autonomije.

Krajem juna Vrhovni sud Sjedinjenih Američkih Država poništio je presudu Rou protiv Vejda iz 1973. godine koja je ženama omogućavala ustavno pravo na abortus – čime je prekid trudnoće bio legalizovan na čitavom području SAD. Ubrzo nakon presude Vrhovnog suda (za koju je glasalo šestoro sudija, dok ih je troje bilo protiv) 13 saveznih država usvojilo je takozvane zakone o pokretanju koji će automatski zabraniti abortus. Neke druge će, pretpostavlja se, brzo usvojiti nova ograničenja.

Prema istraživanju zdravstvene organizacije koja izvodi abortuse Planned Parenthood očekuje se da će pristup abortusu biti onemogućen za oko 36 miliona žena u reproduktivnom dobu. Da bi izrazilo svoje nezadovoljstvo odlukom Vrhovnog suda više od 200 ljudi okupilo se ispred zgrade Saveznog suda u Hjustonu u američkoj državi Teksas, koja je već usvojila zakone o pokretanju koji zabranjuju ili ozbiljno ograničavaju prekid trudnoće. Protesta je bilo i u Feniksu, u Arizoni, a u Los Anđelesu, demonstranti su nakratko blokirali saobraćaj na auto-putu.

Predsednik Džozef Bajden opisao je ovu presudu kao „tragičnu grešku“, a pojedine klinike za abortus već su počele da se zatvaraju.

Antirodne tendencije i ukidanje i ograničavanje reroduktivnih prava žena ne dešavaju se samo na tlu SAD-a. Takve tendencije pristne su i u Evropi, a žene u Srbiji takođe moraju biti na oprezu smatraju sagovornice Autonomije.

Amerika je jedna od malobrojnih država koja nije ratifikovala Konvenciju UN o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena (CEDAW), takođe SAD nisu ratifikovale ni UN Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Konvenciju o pravima deteta ili Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom. To govori da su SAD država sa specifičnom idejom o sopstvenoj izuzetnosti koja se pod određenim administracijama manifestuje tako što se ljudska prava izjednačavaju sa američkim vrednostima, dok su pod drugim administracijama američke vrednosti iznad međunarodnih standarda ljudskih prava, objašnjava za Autonomiju Biljana Đorđević, docentkinja Fakulteta političkih nauka.

“Tačnije, smatra se da su američki sudovi, a posebno Vrhovni sud, superiornije institucije od nekakvih UN nadzornih tela za ljudska prava. Činjenica da CEDAW kao konvencija koja sadrži član koji se tiče reproduktivnih prava žena nije ratifikovana dosta govori o ideološkim borbama u vezi sa pitanjem abortusa koje je izuzetno polarizujuće pitanje u SAD veoma dugo. Dosadašnje uverenje da je precedent Roe v. Wade ipak, koliko toliko, to pitanje zatvorio sprečio je političku borbu oko ratifikacije federalnog zakona koji bi obezbedio još jedan instrument zaštite ženskog prava na prekid trudnoće. Borba oko imenovanja sudija u Vrhovnom sudu je oduvek bila politička borba, ali ju je Tramp učinio posebno zloslutnom, i sa svakim novim imenovanjem konzervativnog sudije bilo je jasno kuda to vodi i da će Roe v. Wade biti prva žrtva nove većine u sudu”, ukazala je ona.

Vrhovni sud Sjedinjenih Američkih Država preoblikovan je za vreme mandata predsednika Donalda Trampa imenovanjem trojice sudija i nazvan je najkonzervativnijim u modernoj istoriji SAD. Da je Amerika konzervativna kada su u pitanju prava žena i drugih manjina, a da su zakoni uvek zavisili od balansa između liberalnih i konzervativnih snaga u najvišim pravosudnim i državnim organima smatra i Tanja Ignjatović iz Autonomnog Ženskog centra.

“Moglo bi se reći da ni demokratski predsednici nisu dovoljno učinili da se naprave bolja zakonska rešenja, ali je sigurno da je u Trampovo vreme napravljena velika šteta postojećim liberalnim odredbama, čije posledice sada vidimo. Ukidanje presude ‘Rou protiv Vejda’, kojom je na federalnom nivou garantovano pravo žena na abortus, verovatno nije kraj, već početak napada na stečena ljudska prava, što godinama zagovaraju manjinske ultradesne i religijske grupacije u Americi. U kom će pravcu to ići dalje, videćemo. Ameriku na jesen čekaju izbori, a njihovi ishodi bi mogli da utiču na dalje tokove”, upozorila je Ignjatović u izjavi za Autonomiju.

Sasvim je izvesno da su odlukom Vrhovnog suda koji je preinačio sopstvenu odluku pokrenute političke bitke. Reakcije građanstva, zvaničnika, političara/ki, aktivistkinja širom sveta, ne jenjavaju. Da je dobro da se političke bitke pokreću smatra politička aktivistkinja i docentkinja FPN-a Bijana Đorđević. Kako kaže, naročito onda kada sudske odluke idu na štetu ljudi i kada ne uspevaju da sudskim putem razreše političke sukobe ili ponude metod da se sa tim sukobima živi u miru i toleranciji. Ona podseća na dugu tradiciju preispitivanja legitimiteta snažnog suda kakav je američki Vrhovni sud koja postoji i u teoriji i političkoj praksi ustavnih demokratija.

“Vrhovni sud je institucija manjine i može da proglašava neustavnim zakone koje je usvojila glavna institucija većinske demokratije poput Kongresa. Ovde konkretno imamo prvi slučaj da je Sud preinačenjem sopstvene odluke oduzeo prava koja je ranije garantovao Amerikankama. Sud se branio zbog toga pozivajući se na prethodne slučajeve preinačenja sopstvenih odluka ali to nije isto, jer je u ranijim situacijama Sud preinačavao odluke koje su bile diskriminatorne prema građanima i davao nova prava građanima, dok ovom odlukom oduzima prava. Ovim se problematična uloga Suda posebno naglašava i očekujem da dođe do ozbiljne krize i političkog preispitivanja američkog ustavnog poretka”, kazala je Đorđević.

Napad na sve žene

Odluka Vrhovnog suda SAD -a napad je na sve žene, smatraju sagovornice Autonomije, ali upozoravaju na to da će ukidanje pristupa abortusu najviše uticati na siromašne žene jer one neće moći finansijski da priušte putovanje u drugu saveznu državu u kojoj je abortus dozvoljen.

“Roe v. Wade sam po sebi nije doprinosio reproduktivnoj pravdi u smislu dostupnosti abortusa kao javnozdravstvene usluge, tako da će njegovim ukidanjem stvar biti još gora. Ovaj napad na žene jeste deo sveobuhvatnog svetonazora koji vidi podređenu ulogu žena u tradicionalnoj porodici u okviru hijerarhizovanog patrijarhalnog društva sa ogromnim ekonomskim nejednakostima. Promovišu ga određene ekonomske i političke elite finansirane novcem raznih korporacija. U SAD su najjači protivnici abortusa beli evangelistički protestanti, a onda katolici i dobro je poznata veza religijskog fundamentalizma i kapitalizma – siromašnima se obećava izobilje u raju da se ne bi borili protiv sopstvenog bednog položaja na zemlji. Mi znamo da su za mnoge žene, kako u SAD tako i u Srbiji, razlozi za prekid trudnoće ekonomske prirode jer žive u nemaštini. Ovo je atak na njih i njihove porodice“, smatra Biljana Đorđević.

Katolička crkva je pokretač borbe protiv onoga što nazivaju “rodna ideologija” mada su antirodne diskursi preuzeli razni akteri, dodaje politička aktivistkinja Biljana Đorđević. Kako kaže evidentan je njen politički uticaj na mnoge katoličke zemlje širom sveta po pitanju abortusa i to se posebno vidi u slučaju Poljske i Hrvatske.

“Srpska Pravoslavna crkva je do sada bila manja pretnja, ne zato što nema takve stavove ili ne pokušava da utiče na umanjenje ženskih prava, već zato što je manje moćna od Katoličke crkve, a zatim i što ima drugačiji način delovanja – pokušava više da utiče na vlast nego na društvo na način da gubi sopstveni legitimitet i da je zavisna od političkih elita. SPC slabo pokazuje da je spremna da se bavi socijalnim pitanjima u zemlji velikog osiromašenja i jaza između siromašnih i bogatih ali je povremeno zahtevala zabranu abortusa ili pretila mogućnošću da ne pričešćuje lekare koji vrše abortuse. Takođe, čini se da SPC svoju argumentaciju protiv abortusa iznosi više u kontekstu demografskog problema i biološkog održanja nacije, a manje kao moralno hrišćansko pitanje. U Srbiji većina ljudi ima identifikaciju sa pravoslavljem više kao izraz pripadnosti naciji, a manje kao versko pitanje, jer većina ljudi zapravo ne veruje u Boga. Ono što je primetno je preklapanje agende protiv abortusa sa pokušajem zabašurivanja skandala i jedne i druge crkve u vezi sa zlostavljanjem dece i korupcijom crkvenih velikodostojnika”, istakla je ona.

Uticaj ultradesnih i religijskih grupa u Evropi

Da dešavanja u SAD, ali i pojedinim evropskim državama, apsolutno treba shvatiti kao ozbiljna kretanja u pravcu urušavanja ljudskih prava žena, ali i drugih manjinskih grupacija, smatra aktivistkinja za ženska prava Tanja Ignjatović.

“Poljska, uz Maltu, samo je ekstremni primer u Evropi. I u nekim drugim evropskim zemljama pravo žena na abortus se stalno dovodi u pitanje, otežava ili redukuje. Nedavno smo imali primer u najbližem susedstvu, u Hrvatskoj, sa neverovatnom činjenicom da u Zagrebu nema nijedne javne klinike u kojoj postoji lekar koji hoće da izvrši zakoniti prekid trudnoće. I u Evropi nije zanemarljiv uticaj dobro povezanih i finansiranih ultradesnih i religijskih grupa koje prave pritiske za izmene zakona, na lekare, žene i na javnost. To istovremeno ide sa konzervativnim stavom u vezi sa pitanjem obaveznog obrazovanja o seksualnim i reproduktivnim pravima dece i mladih“, ukazuje ona.

I docentkinja Fakulteta političkih nauka Biljana Đorđević smatra da je, kada govorimo o prelivanju situacije iz SAD-a na našu zemlju, bitno da gledamo u Evropu jer ona mnogo više utiče na nas, posebno preko Evropskog suda za ljudska prava. Važno je kako će se ovaj sud odrediti oko niza slučajeva iz Poljske.

Evropski sud za ljudska prava je inače još 2007. godine doneo presudu protiv Poljske utvrđujući da su organi ove države zabranili abortus jednoj trudnici iako je bila zdravstveno ugrožena – i bez obzira što je zakon to dozvoljavao – prekršivši njeno pravo na privatnost. U EU i dalje Malta u potpunosti zabranjuje abortus, a od pre dve godine Poljska ima još restriktivniju politiku gotovo potpune zabrane abortusa do koje je došlo takođe odlukom Ustavnog suda.

“S druge strane, imamo i ohrabrujući slučaj Irske gde je nakon Građanske skupštine sa nasumično odabranim građanima koji su diskutovali o abortusu, i uspešnog referenduma do kojeg je došlo nakon Građanske skupštine, odredba o zabrani abortusa uklonjena iz irskog ustava. I u Evropi postoje antirodni diskursi i politički akteri koji su aktivni, ali je javno mnjenje daleko više na strani prava žene da odlučuje o ovom pitanju. To znači da treba da budemo na oprezu ali i da imamo bolje instrumente zaštite koje treba da sačuvamo”, upozorava Biljna Đorđević.

Pravo na abortus u Srbiji teže ostvarivo za siromašne

U Srbiji je abortus legalan i dozvoljen, a detaljno ga reguliše Zakon o postupku prekida trudnoće u zdravstvenim ustanovama. Postojanje takvog zakona je vrlo je važno, smatra psihološkinja iz AŽC-a dr Tanja Ignjatović, jer on potvrđuje pravo žene da odlučuje o svom telu i rađanju, bez uticaja drugih, u zakonom predviđenom roku (do navršene desete nedelje trudnoće). Takođe, Zakon reguliše da se prekid trudnoće izvodi u zdravstvenoj ustanovi, profesionalno, što je izuzetno bitno za zaštitu zdravlja žene.

“Međutim, prekid trudnoće iz nemedicinskih razloga ne spada u zdravstvenu uslugu koja se obezbeđuje kroz obavezno zdravstveno osiguranje. To znači da će intervenciju morati da plate i žene koje imaju zdravstveno osiguranje, a cena nije mala. Problem da ostvare pravo imaće sve siromašne, nezaposlene, mlade žene koje zavise od izdržavanja. S tim u vezi Srbija je još 2013. godine dobila preporuku Komiteta Ujedinjenih Nacija za eliminaciju svih oblika diskriminacije žena da se ovi troškovi uključe u zdravstveno osiguranje, a ista preporuka je ponovljena 2019. godine, bez ikakve reakcije države.”, navela je Ignjatović.

Prema Zakonu o postupku prekida trudnoće u zdravstvenim ustanovama u Srbiji, žene starije od 16 godina mogu da zahtevaju prekid trudnoće u prvih 10 nedelja, dok u kasnijem periodu o tome odlučuje konzilijum lekara i etički odbor. Zakon reguliše i prekid trudnoće u slučaju kada postoje medicinske indikacije da bi trudnoća mogla ozbiljno da naruši zdravlje ili život žene, kada se na osnovu naučno-medicinskih znanja može zaključiti da će se dete roditi sa teškim telesnim ili mentalnim oštećenjima, ili kada je do trudnoće došlo usled izvršenja krivičnog dela, odnosno silovanja (ili obljube sa nemoćnim licem, sa detetom, zloupotrebom položaja ili usled incesta). Za te okolnosti propisani su i načini odlučivanja i rokovi, dodaje Tanja Ignjatović.

“U tim okolnostima odluke donosi konzilijum lekara kada je reč o trudnoći nakon 10. nedelja, odnosno do 20. nedelje, a posle toga etički odbor zdravstvene ustanove, koji imenuje nadležno ministarstvo. Zakon takođe propisuje koje zdravstvene ustanove mogu da vrše ove intervencije (uslove koje one moraju da ispune), a to se odnosi i na privatne ordinacije. Intervencije se evidentiraju, a lekar mora da prijavi abortus započet izvan zdravstvene ustanove, jer je takvo izvršenje zabranjeno i kažnjivo kao i izvršenje prinudnog abortusa ili prinudne sterilizacije”, napominje ona.

Žena daje pisanu saglasnost za intervenciju, a za osobe mlađe od 16 godina i osobe koje su lišene poslovne sposobnosti saglasnost daje staratelj ili nadležni organ starateljstva. Takođe, zdravstvena ustanova je obavezna da ženi, kojoj je izvršen prekid trudnoće, obezbedi kontrolu zdravstvenog stanja.

“Ipak, kada je reč o dostupnosti abortusa, naš Zakon nije u grupi najliberalnijih zakona u Evropi. U mnogim evropskim državama abortus je dostupan na zahtev do 18. nedelje (čak i nekoliko nedelja kasnije, na primer, u Velikoj Britaniji, Holandiji, Švedskoj, na Islandu). U mnogim evropskim državama intervencija je pokrivena nacionalnim zdravstvenim osiguranjem. Takođe, u poređenju sa drugim evropskim državama, u Srbiji nedostaju tačne, javnosti lako dostupne informacije koje pružaju državni organi. U regionu, bolju dostupnost abortusa imaju žene u Sloveniji i Severnoj Makedoniji u odnosu na žene u Srbiji”, objašnjava psihološkinja iz Autonomnog ženskg centra.

“SVAKO ima pravo da slobodno odluči o rađanju dece”

Važeći Ustav Repubike Srbije (u delu Sloboda odlučivanja o rađanju / Član 63) kaže: Svako ima pravo da slobodno odluči o rađanju dece. Republika Srbija podstiče roditelje da se odluče na rađanje dece i pomaže im u tome.

Da li formuacija SVAKO može ostaviti prostora za različita tumačenja koja bi ograničila ženama pravo izbor?

Biljana Đorđević podseća na to da je ista formulacija postojala i u jugoslovenskom ustavu iz 1974. kao i u Ustavu Srbije iz 1990. godine. Tada je formulacija bila da je “pravo čoveka da slobodno odlučuje o rađanju dece”, da bi ta formulacija, kasnije, bila promenjena u “svako ima pravo… ”.

“Taj ustav iz 2006. godine je na brzinu napisan, pa ima i niz problema i nomotehničkih grešaka kao i formulacija koje nikada nisu bile predmet javne rasprave, ali se meni čini da je ova formulacija izabrana da zameni rodno-nesenzitivnu reč ‘čovek’ koja je i kroz istoriju označavala isključivo muškarce u deklaracijama o ljudskim pravima”, ocenila je Đorđević.

Ona je dodala da se zakonskim regulisanjem prava na prekid trudnoće ovo ustavno pravo ne može zabraniti ali, kako kaže, možemo da zamislimo pokušaje da se ono ograniči jer je takvih, srećom neuspešnih, inicijativa već bilo.

“Mogu se predlagati drugačiji rokovi dozvoljenog prekida trudnoće (sada je to do desete nedelje odlukom žene, nakon desete nedelje pod određenim uslovima) kao i specifikacija ko utvrđuje postojanje uslova za prekid trudnoće (lekar specijalista, kozilijum lekara ili etički odbor zdravstvene ustanove). Upravo i među evropskim državama postoje razlike u ovim rokovima i postupcima i mislim da će se eventualna borba voditi oko toga, a ne oko apsolutnog prava dok je na snazi Ustav iz 2006. godine. Međutim, baš zato što je rok kod nas kraći nego u mnogim drugim zemljama, mislim da će biti teže napadati ga”, kaže za Autonomiju Biljana Đorđević.

Komentarišući formulaciju u Ustavu Srbije Tanja Ignjatović iz AŽC-a skreće paćnju na Porodični zakon iz 2005. godine koji u članu 5. kaže: Žena slobodno odlučuje o rađanju. Majka i dete uživaju posebnu zaštitu države.

“Razlika u formulacijama je vidljiva i otvara mogućnost za razliku u tumačenju. Odredba u Ustavu izražava jednu konzervativn(ij)u verziju, neusaglašenu sa tada važećim Porodičnim zakonom i Zakonom o postupku prekida trudnoće u zdravstvenim ustanovama, u delu koji ste naglasili – ko je svako, ako nije samo žena. Naglašavanje prava žene da donese odluku o rađanju ne znači da se roditelji ne dogovaraju o planiranoj i željenoj trudnoći, broju dece, razmaku u njihovom rađanju, odnosno da nemaju jedanaka prava i obaveze u roditeljstvu. Međutim, znamo da su mnoge životne situacije daleko od ravnopravnih odnosa žena i muškaraca, zbog čega je važno sprečiti zloupotrebu moći, odnosno kontrolu i prinudu nad reproduktivnim pravima žena. Ograničavanje prava na abortus, ili njegova zabrana, nije mera podsticanja rađanja, ne bi sprečila izvršenje, ali bi ozbiljno ugrozila zdravlje i život žena, jer bi se takvi postupci odvijali u ilegali”, ukazala je ona.

Buduća narodna poslanica sa liste Moramo Biljana Đorđević kaže da je zbog svega navedenog važna naša politička borba u organizovanju pre svega žena ali i svih drugih koji bi digli glas protiv ovakvih pokušaja.

“Važno je koristiti izbore i predstavnike u Narodnoj skupštini da se bore protiv eventualnih pokušaja da ovakve stvari prođu. Smatram da umesto da samo brinemo pitajući se hoće li doći do prelivanja efekata iz SAD, Poljske ili Hrvatske, mi treba da pre svega politički radimo na izgradnji fronta koji će sprečiti da do ovakvih širih napada uopšte dođe ili će biti spreman da im se uspešno suprotstavi kada se nove inicijative pojave. U okviru tog fronta moramo naći način da se obratimo ljudima na koje u ovoj ili onoj meri utiče bilo stav SPC bilo drugih tradicionalnih crkava i da ih uverimo da je pre svega potrebno da imamo pravo da imamo decu u bezbednom i zdravom okruženju, kao što je potrebno da imamo pravo da nemamo decu. A ništa od toga nećemo imati ukoliko nas institucije primoravaju da donosimo neželjene izbore u vezi sa seksualnim i reproduktivnim slobodama i dok se malo radi na planu seksualnog obrazovanja i na planu stvaranja solidarnijeg i egalitarnijeg društva u kojem bismo lakše planirali sopstvenu budućnost”, poručila je ona.

Psihološkinja Tanja Ignjatović upozorava na to da je uporno neuvođenje obaveznog seksualng obrazovanja u naše školstvo još jedan i dovoljan dokaz da znaci za uzbunu postoje i u našoj zemlji.

“Vlast u Srbiji uporno odbija da u javne škole uvede takve sadržaje na sveobuhvatan, uzrastu odgovarajući način, iako i deca i roditelji smatraju da je takvo znanje potrebno. Takođe, Srbija od 2017. godine ima Nacionalni program za unapređenje seksualnog i reproduktivnog zdravlja, ali se on ne sprovodi. Iako su svi pokazatelji stanja u ovoj oblasti izrazito negativni, država ne izdvaja sredstva za sprovođenje planiranih mera. Zbog toga najveći broj domova zdravlja u Srbiji nema dostupne informacije i savetovališta za mlade i za žene. Dakle, moglo bi se zaključiti da je mnogo razloga za brigu i bez dodatnih napada na postojeća prava žena”, kazala je Tanja Ignjatović.