Biljana Đorđević: Umesto politike “ako nema hleba jedite kolače” hoćemo politiku javnog interesa

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovane koleginice i kolege narodne poslanice i narodni poslanici, poštovane građanke i građani Republike Srbije, poštovani gosti,

Pokušaću da u svom izlaganju odgovorim na nekoliko pitanja koja su se javila dok smo moje kolege iz Zeleno-levog kluba i ja čitali materijale za današnju sednicu:
Šta se od nas krije ovakvim načinom izveštavanja o trošenju novca i kako se to radi?
Ko to i kako definiše javni interes?
Ima li ko da primeti da postoji stambena, energetska i ekološka kriza?
Ima li neko viziju kako da reguliše nove oblike rada?

Šta se od nas krije ovakvim načinom izveštavanja o trošenju novca i kako se to radi?

Trebalo bi da je zakon o budžetu najvažniji zakon koji se nalazi pred poslanicima. To što smo imali prilike 15 dana da čitamo zakon o budžetu nije za pohvalu već je vaša obaveza kao što je obaveza po zakonu da predlog zakona o budžetu stigne 1. novembra u Skupštinu. To bi trebalo da je praksa i za ostale zakone, pa da onda predsednik Skupštine nema izgovor da sednicu ne saziva u roku dužem od 24 sata jer mu navodno materijali nisu stigli na vreme. Međutim, poštovanje zakona nije dovoljno za tvrdnju o transparentnosti budžeta kao i što će i naša rasprava koju ćemo voditi narednih dana već biti obesmišljena ukoliko se ispostavi da se već od dana usvajanja budžeta kreće sa promenom aproprijacija iz tekućih budžetskih rezervi i da se to u brojnim slučajevima proglašava državnom tajnom. To je bio slučaj u prethodnim godinama i to vidimo i iz Predloga zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2021. godinu.

Kako se koristila tekuća budžetska rezerva koja je 2021. godine iznosila oko 62 mlrd rsd?

Vlada ima mogućnost da promeni aproprijacije bez saglasnosti parlamenta u slučaju: vanrednih nepogoda poput zemljotresa, poplava, a i pandemije, ili u slučaju kada naplata budžetom planiranih programa i politika rashoda ide brže ili sporije u odnosu na planiranu dinamiku usled nepredviđenih razloga. Republika odnosno lokalna samouprava ima mogućnost da menja aproprijacija do 4% planiranih prihoda. Ovaj iznos prvobitno 2011. godine je iznosio 1,5%, postepno se povećavao da bi od 2016. godine došao na sadašnji nivo – opravdano sumnjamo da je to radi omogućivanja ovakve netransparentnosti i mahinacija. Ono što se dešava je da se promena aproprijacija iz bezbednosnih razloga proglašava državnom tajnom, te i ne mora da se objavi rešenje o promeni u Službenom glasniku. Ovo se najčešće koristi za ministarstva sektora bezbednosti ali i za druge budžeske korisnike za koje nema nikakvog opravdanja. U završnom računu za 2021. godinu kao državna tajna su opredeljena sredstva namenjena ministarstvu finansija, generalnom sekretarijatu i avio-službi vlade. Tako je na primer 29.12.2021. godine – pre početka rata u Ukrajini – preusmereno 17,7 mlrd dinara na račun ministarstva finansija i ova su sredstva bila namenjena za intervenciju. Same transakcije su proglašene državnom tajnom. Međutim, postoji jasna indicija da se radi o subvencijama za EPS i Srbijagas, zbog računa na kojima su transakcije knjižene. Ovo je dokaz onoga što svi znamo a vlast uporno negira – da energetska kriza kod nas nije posledica samo rata u Ukrajini, već katastrofalnog upravljanja javnim preduzećima. Direktan budžetski trošak za EPS i Srbijagas je 1,2 mlrd evra uz mogućnost novog zaduživanja ovih preduzeća uz garanciju države u iznosu do milijardu evra – to će sve plaćati građani Srbije, uz poskupljenje struje za manje od 10 % i gasa za 11% (što je sa poskupljenjima iz septembra već preko 20% skuplje u odnosu na 2022 godinu) a da im se pritom ne kaže ko je odgovoran za ovaj trošak i dodatno ekološko zagađenje. Ovo je slika i prilika ove zemlje, kako ona funkcioniše – niko na vlasti ni za šta nije odgovoran, a građani plaćaju za sve, još ako su siromašni i potlačeni, oni su i dodatno poniženi, uskraćeni i kažnjeni. Sve ovo bi bilo još gore da ne dobijamo finansijsku ponoć EU od 21.6 mlrd dinara za ublažavanje posledica energetske krize kroz subvencije javnim preduzećima (15,3 mlrd dinara( odnosno za izgradnju gasnog interkonektroa Srbija-Bugarska (7,3 mlrd dinara). Za to vreme, budžet za BIA svake godine raste i potpuno je netransparentan.

Poslušajte govor:

Ispostavlja se tako da je zapravo završni račun najvažniji zakon jer on pokazuje da, umesto da možemo da kontrolišemo budžet sada, mi ćemo deo informacija videti tek kroz eventualni rebalans i završni račun, a deo nikada jer se to kako se troši novac proglašava državnom tajnom kao u slučaju 22 milijarde dinara u 2021. godini. Nije dakle poenta samo u formi – nije dovoljno da imamo budžet 15 dana pred sobom niti da imamo 835 strana programskog budžeta odnosno obrazloženja u kojem se formalno navode nejasni indikatori koji nam ne govore ništa, u kome pronalazimo nezavršene rečenice i besmislene tabele – ništa od ovoga ne čini budžet sadržinski transparentnijim. Narodni poslanici onda moraju da budu istražitelji koji manjak transparentnosti u budžetu ali i u završnom računu nadoknađuju posredno, uz ukrštanje sa izveštajim drugim državnih institucija.

Ko to i kako definiše javni interes?

Kakva je struktura javnih investicija i obrazloženje budžeta o tome na šta se troši novac i kako su odluke pravljene? Kako se odabrao Nacionalni stadion ili novi most preko Save umesto kanalizacione infrastrukture? Hoće li metro u Beogradu značiti onima koji ne mogu tim metroom do Kliničkog centra a dolaze iz unutrašnjosti gde možda i nemaju kanalizaciju ili pijaću vodu? Kako se bira šta je javni interes, kako se ti projekti sprovode i prate? Zašto su uvećanja ulaganja u sektor bezbednosti višestruko veća od ulaganja u zdravstvo i prosvetu (kao uostalom i 25% duplo povećanje plata za profesionalna vojna lica u odnosu na povećanje plata ostalih zaposlenih u javnom sektoru od 12,5%). Zašto su investicije u komunalnu infrastrukturu ili zaštitu životne sredine nedovoljne nasprat razmere problema (umesto 400-500 one su 200 miliona evra). Kako biste obrazložili osiromašenim građanima troškove eksproprijacije od 180 mlrd evra odnosno kako se pokazalo da su ove investicije opravdane kada se obavi analiza troškova i koristi? Mi zato tražimo Komisiju za ispitivanje ugovora o Beogradu na vodi kako bi neka stručna komisija mogla da uradi studiju opravdanosti na osnovu realnih ulaganja i dobiti. Da li bi i onda to bilo u javnom interesu? Umesto politike “ako nema hleba jedite kolače” hoćemo politiku javnog interesa – ona se utvrđuje u javnoj raspravi posebno onda kada nije očigledna neposredna korist za sve građane kao što je to slučaj kad se gradi bolnica ili škola već u situacijama kakve su izgradnja nacionalnog stadiona ili javno-privatnih partnerstava poput Beograda na vodi gde ako uopšte postoji javni interes, on postoji eventualno posredno korist i to samo za neke građane nasuprot neposrednoj koristi investitora koji ubire profit.

Ima li ko da primeti stambenu, energetsku i ekološku krizu?

Predlogom budžeta za 2023. godinu porez na dobit preduzeća planira se u iznosu od 188,4 mlrd dinara, a to znači marginalni rast u odnosu na procenu iz 2022. godine.
Prema našem predlogu vanrednog kriznog poreza na ekstra dobit pravnih lica, moglo bi se u budžet inkasirati barem još 50 mlrd dinara (verovatno i više) koje bi moglo da ide lokalnim samoupravama za energetsku efikasnost i socijalnu zaštitu. Zašto se tako nešto ne bi prihvatilo? Ministar Mali je izjavio da “ne želi izazivanje šokova niti negativnih reakcija sa odlukama o porezu na ekstraprofit već da se on bori za predvidivo privredno okruženje”. Predvidivo za koga? Samo za ektraprofitere i ratne profitere koji dobijaju subvencije, poreske olakšice, zaštitu od poreza na ekstra dobit koji se u Evropi naziva solidarnim doprinosom i zaštitom države koja okreće glavu na kršenje radnih prava ili zagađenje životne sredine u odnosu na nepredvidivo i pravno nesigurno okruženje za građane. U budžetu možemo videti visoke iznose za kazne i penale. Na osnovu dosadašnjih izveštaja DRI-ja vidimo da će značajan deo 4.5 milijardi dinara ići sudovima koji krše pravo na suđenje u razumnom roku ili MUP-u 1.2. milijarde dinara između ostalog za nelegalno držanje ljudi u pritvoru. Volela bih da se više misli o pravno sigurnom okruženju za građane, a ne samo za velike korporacije.

Predloženim setom poreskim zakona se maltene uopšte ne cilja socijalna i ekonomska nejednakost koja postoji u društvu. Zato smo mi pre ove sednice izašli sa nekim predlozima zakona o kojima nažalost građani u plenumu još ništa neće čuti zbog načina na koji predsednik skupštine saziva sednice i onemogućava nas da predložimo dopunu dnevnog reda: vanrednom kriznom porezu na dobit pravnih lica, vraćanje poreza na imovinu za velika javno-privatna partnerstva i koncesije koje ste vi ukinuli da biste npr Beograd na vodi oslobodili tog poreza, odnosno izašli smo sa predlogom o oslobođenju poreza na porodični dom, kontrolisanim zakupninama i oslobađanju poreza na dohodak za izdavanje jedne nekretnine od 60m2, kao i punjenju budžeta lokalnih samouprava za poslove energetske efikasnosti i socijalne zaštite.

Ima li neko viziju kako da reguliše nove oblike rada?

I najzad, vi nam ovde dajete jedno parcijalno rešenje za tzv. frilensere čiji se status svodi isključivo na poresko pitanje. S jedne strane, ovi predlozi pokazuju da se troma država može naterati da reaguje ozbiljnim protestnim otporom i da razmotri okolnosti koje zahtevaju drugačiji tretman, kao i da testira prve naznake progresivnog oporezivanja za frilensere. Istovremeno, ovim predlozima pred nama se ponovo pokazuje da se nema vizija ni spremnost da se razmišlja o novim oblicima rada kakve obavljaju frilenseri ili radnici na internet platformama i da se njihov radnopravni status ili fleksibilan rad mora promišljati u okviru zakona o radu, a ne samo poreskih zakona jer radnice – a to jesu i frilenserke i radnice na internet platformama – moraju imati pravo na trudničko, porodiljsko i odsustvo sa rada radi nege deteta, i to kako one same tako i njihovi partneri. Oni moraju imati osnovna radna prava. Menja se koncept radnog mesta i uslova rada, značenje i merenje radnog vremena, formiranje plata, odnosa zaposleni-poslodavac, predstavljanja radničkih interesa. To nisu problemi budućnosti – to su već problemi sadašnjosti i nama je potrebna šira javna rasprava da bismo izašli sa dobrim rešenjima za ovakve izazove ukoliko želimo da budemo društvo jednakosti, slobode, solidarnosti i okruženja u kojem se žene odlučuju da rađaju decu.