Biljana Đorđević o situaciji u Srbiji: Koordinacija antirežimskog fronta je ključna

Biljana Đorđević je docentkinja na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu i kopredsednica Zeleno-levog fronta. U razgovoru za BUKA magazin govori o rešenjima za trenutnu krizu u Srbiji, mogućnostima koordinacije antirežimskog fronta, izazovima očuvanja autonomije univerziteta, faktoru međunarodnog uticaja. “Kraj neće biti pobeda na izborima, već prenošenje vlasti sa nelegitimnih predstavnika na legitimne. Najvažniji zadatak ove generacije je da se to odigra na miran način”, kaže Đorđević.

Postoji li rešenje za trenutnu situaciju u Srbiji?
Režim u Srbiji je odbijao sva dosad ponuđena rešenja za krizu u Srbiji. U jednom periodu, početkom 2025. godine, postojala je ideja tzv. prelazne vlade, i veći deo parlamentarne opozicije to je nazvao predlogom Vlade narodnog poverenja, i za to rešenje institucionalni prozor bio je u trenutku kada je pala Vlada Miloša Vučevića zbog toga što su naprednjački batinaši slomili vilicu studentkinji u Novom Sadu.

Tada uz to rešenje nije stao ceo studentski pokret, neki emuni univerziteta su iznosili kompatibilne predloge, ali to nisu činili svi i izgubili smo momentum. Ne tvrdim da bi vlast na to pristala, ali da je tada napravljen koordinisani antirežimski front koji staje iza istog predloga rešenja krize, mislim da bi ga bilo znatno teže odbiti.

Osnovni zadatak takve vlade trebalo je biti priprema slobodnih i poštenih izbora što se direktno nadovezivalo na ispunjenje preporuka ODIHR-a ali i zahteva EU vezanih za Reformsku agendu. Onda je studentski pokret zatražio izbore i svi smo ih u tome podržali. Međutim, moram priznati da je bilo naivno verovati da će studenti dobiti izbore koje traže svega par nedelja od formiranja nove vlade. Pet meseci od tog zahteva, izbora nema, i to je još jedan predlog rešenja koji je režim odbio.

Naravno, izbora u jednom trenutku mora biti. Zato je ključno da se za njih pripremamo, koordinisemo se i da ih dočekamo kao antirežimski front spremni, kad god oni budu. Režim se nada da će se revolt umanjiti, da će otpor biti skršen represijom, i da će oni nekako preživeti i nastaviti sve kao pre. Mislim da su se time igrali, jer se to neće dogoditi, ali nas mogu uvesti u još dublju krizu i iako odgovornost za to snose oni, cenu ćemo platiti svi.

Zato moram reći da kraj neće biti pobeda na izborima, već prenošenje vlasti sa nelegitimnih predstavnika na legitimne. Najvažniji zadatak ove generacije je da se to odigra na miran način. I to je istovremeno ono što nas najviše brine, jer s druge strane imamo režim koji pokazuje nespremnost da prizna sudske odluke.

Odličan primer za to je situacija u Zaječaru, gde je sud zaključio da Skupština nije konstituisana na valjan način, a kako su rokovi za njeno konstituisanje u međuvremenu istekli, neophodno je raspisati nove izbore. Ignorišući sudsku odluku, režim je nasilno, uz pretnje i zastrašivanje privatnog obezbeđenja, ipak uspostavio očigledno ne samo nelegitimno nego sada i nelegalno izabranog gradonačelnika.

Da li je ta situacija krizna samo za režim?
Krizna je situacija za celo društvo i sve aktere, jer su sada svi pod lupom — i univerzitet i škole, i pravosuđe, i zdravstvo, i partije, i sindikati, i civilno društvo. To ne mora nužno biti loše jer može podstaći potrebno redefinisanje odnosa između aktera, transformaciju aktera, transformaciju nekih institucija, podsticaj da, parafraziraću Gramšija, nešto staro što je bilo loše ili što je prevaziđeno umre, a nešto novo što bi bilo bolje se rodi.

Ipak, sve može postati i gore, ako se u željenim promenama ne uspe. Često se kaže da je kriza trenutak neizvesnosti koji može voditi i ka iznenadnom poboljšanju, ali i ka pogoršanju situacije. Poboljšanje, za mene, bilo bi mirna smena vlasti i transformacija društva, a pogoršanje — beloruski scenario.

Kako tumačite odbijanje studenata u blokadi da sarađuju sa opozicijom?
Za mene je to bilo smisleno i jedino ispravno dok je to bilo samo pitanje studentskog organizovanja, očuvanja autonomije i autentičnosti studentskog pokreta. Posebno zato što se blokada dešava na fakultetima na kojima je i inače zabranjeno partijsko delovanje. Kao univerzitetska radnica koja je i politički aktivna, meni je bilo izuzetno važno da se poštuje autonomija univerziteta i sama sam to oduvek radila. Ne postoji nijedan dokaz da je drugačije, osim zlonamernih pokušaja režima.

U toku je kampanja blaćenja koja je mene i mnoge moje kolege sa više univerziteta targetirala kao saradnike stranih službi i rušitelje države. Lažna nevladina organizacija Centar za društvenu stabilnost, u stvari GONGO organizacija u čijem timu je i ministar za evropske integracije, u režimskim medijima promoviše specijalni serijal sa tom agendom.

Kao “dokaze” da nas predstave kao strane agente i neprijatelje države koriste to što smo se usavršavali u inostranstvu na prestižnim univerzitetima ili što imamo međunarodnu akademsku razmenu. Dakle, u tom kontekstu, uža partijska i izborna politika nema mesto na fakultetima.

Međutim, studentski pokret je odavno prerastao samo studentsko organizovanje, pretenduje da predstavlja građane i to posebno od trenutka kad je zatražio izbore i krenuo sa sastavljanjem izborne liste. U tom momentu on je postao opozicioni politički akter i kao takav, posebno u situaciji jednog autoritarnog režima, ima odgovornost da doprinese formiranju što snažnijeg antirežimskog fronta.

Kada mi iz Zeleno-levog fronta pozivamo na koordinaciju, jasno pokazujemo da vidimo studentski pokret kao saborca i saborkinju; uostalom u svakom smislu smo podržavali i učestvovali u svim protestima i to uz puno poštovanje uslova organizatora. Studentski pokret mora definisati svoj odnos prema opozicionim akterima. Bez toga i bez koordinacije unutar antirežimskog fronta, svi mi zajedno nismo u dobroj poziciji da uradimo sve što je potrebno za mirnu smenu vlasti.

Da li to može rezultirati nestabilnom podrškom zajednice i za jednu i za drugu grupu?
Mislim da je pitanje na mestu jer će se neki ljudi odrediti za jednu ili drugu stranu unutar antirežimskog fronta. To je ono što smo i ranije imali — da se opozicioni birači preraspodeljuju između različitih ponuđenih opcija, i to možda ne bude dovoljno za pobedu.

Bez koordinacije, neke ljude će odbiti nejasnoća i nerazrešeni odnosi jer bez definisanja principa saradnje i nenapadanja, režim i njegovi sateliti će iskoristiti to da nas predstave kao da smo jedni drugima protivnici, i neke ljude će ubediti u to. To može značajno uticati na izlaznost na izborima i otežati izbor onima koji žele da promene stranu. Takve podele i njihov uticaj na birače smo viđali na prethodnim izborima i imale su loše rezultate.

Ako je cilj da se uradi sve što je u našoj moći da se obezbedi pobeda protiv aktuelnog režima — a to bi moralo biti naš cilj — neophodna je koordinacija i rafinisana atmosfera, jedan front protiv vlasti, a to ne mora biti jedna lista.

Do kada mislite da će izbegavanje raspisivanja izbora trajati?
Vučić pokušava da pronađe manje rizičan trenutak za raspisivanje izbora za sebe, SNS i čitavu kriminalnu hobotnicu i računa da bi to mogao biti rok do kraja 2026. godine, da bi u kampanju ušao pričom o završenom projektu EXPO 2027, odnosno pokradenim sredstvima koja će kroz EXPO biti preusmerena privatnim firmama bliskim SNS-u. To je svakako bio plan i pre pada nadstrešnice i oni danas čine sve da pokažu svojim biračima, ali i široj javnosti, da nastavljaju tamo gde su stali 1. novembra prošle godine.

Naravno, vanredni izbori u Srbiji nikada nisu isključeni, ali do sada su bili raspisivani uvek onda i na način koji je režimu odgovarao.

Zašto se stvara utisak da je Srbija na ivici sukoba?
Zbog stotina i stotina ljudi koji su u pritvoru zbog protesta, mnogih kojih nemamo tačan broj, dok su kriminalci zaštićeni i zastrašuju građane. Zbog uznemirujućih scena policije koja postavlja kordone ispred fakulteta ili patrolira unutar rektorata. Zbog zastrašujućih slika ljudi pod maskama, za koje više nismo sigurni da li su uopšte policija, koji tuku građane.

Zbog toga što su roditelji prisiljeni da se svakodnevno bore sa flagrantnom zloupotrebom obrazovanja u partijske svrhe, postavljanjem poslušnih direktora koji čak ne dolaze iz samog kolektiva, kao što je slučaj sa najvećom osnovnom školom u Beogradu “Pavle Savić” u Mirijevu, gde sama živim. Zbog toga što izvršna vlast ne poštuje sudske odluke koje joj se ne sviđaju — kao što je slučaj u Zaječaru.

Zbog toga što Narodna skupština ne radi i gotovo je izgubila osnovnu funkciju koju bi svaki parlament trebao da ima — mesto za mirno političko razrešenje društvenih sukoba. Država, odnosno vlast, je otvorila rat protiv svojih građana i ne želi da odustane, a jasno je da takav rat nije moguće dobiti.

Šta mislite o plasiranju poslednjeg mišljenja ruske obaveštajne službe?
Pojavilo se ubrzo nakon posete naših proevropskih opozicionih partija Evropskom parlamentu u Strazburu. Tako se pojavila ruska služba da optuži EU, pokuša da je odvrati da stane uz sopstvene principe, i unapred ocrni obeležavanje godišnjice pada nadstrešnice. I možda ne bih ništa komentarisala da se Vučić nije javno zahvalio toj službi — isti onaj Vučić koji nas decenijama plaši mešanjem stranih službi u unutrašnje stvari, a sad tretira ruske službe kao da su domaće.

Verujete li u reakciju Evropske unije na kršenje civilnih sloboda i torturu?
Verujem, jer nema od koga drugog da dođe takva reakcija osim od institucija i prijateljskih partija iz EU ili međunarodnih organizacija i ekspertskih tela posvećenih zaštiti ljudskih prava. Drugo je pitanje kako će se režim postaviti prema toj reakciji. Ta podrška je važna jer pokazuje građanima da nisu sami — a režim želi da stvori utisak da jesu i da nas odvrati od traženja saveznika i dobijanja podrške tamo gde je možemo dobiti.

Pod kojim uslovima ta tortura može prestati?
Bojim se da neće prestati pre smene režima — može biti samo manje ili žešće, više ili manje obuhvatna.