Bakar ide u Kinu, cena zavisi od toga koga pitaš

Kompanija Srbija Ziđin Majning, koja upravlja rudnikom Čukaru Peki kod Bora, i kompanija Srbija Ziđin Koper, naslednik nekadašnjeg RTB Bora, zajedno su u 2025. godini ostvarile neto dobit od skoro 1,66 milijardi evra i to 1,14 milijarde kod Majninga i oko pola milijarde kod Kopera.

Pitanje koje se prirodno nameće nije da li je bakar unosan posao. Jeste, i to sve unosniji, jer je neto dobit Ziđin Majninga u 2025. porasla 24 odsto, a Ziđin Kopera čak duplirana u odnosu na godinu ranije. Pitanje je koliko od tog bogatstva ostaje u Srbiji, kroz koji mehanizam, i da li je taj mehanizam podešen tako da državi vrati realnu vrednost onoga što se iz zemlje iznosi. Dva mehanizma su ključna: rudna renta, koju firme plaćaju za pravo da eksploatišu državno vlasništvo nad rudnim bogatstvom, i transferne cene, po kojima se roba prodaje unutar iste multinacionalne grupacije i koje određuju osnovicu na koju se ta renta uopšte obračunava.

Rudna renta

Rudna renta u Srbiji je, zakonski gledano, jednostavna stvar. Naknada koju rudarska kompanija plaća državi je procenat od prihoda ostvarenog eksploatacijom mineralnih sirovina. Za metalične sirovine, u koje spada i ruda bakra, ta stopa iznosi pet odsto prihoda od prodaje sirovine. To važi za Ziđin Majning. Kod Ziđin Kopera, stvar je malo kompleksnija. Ovde je u pitanju finalni proizvod, katodni bakar, gde se renta računa kao pet odsto prihoda od prodaje finalnog proizvoda umanjeno za troškove metarluške prerade. Svi ostali prihodi ne ulaze u obračun rudne rente.

Problem nije u primeni zakona. Ziđin Majning je u 2025. platio 90,7 miliona evra rudne rente na poslovni prihod od 1,82 milijarde evra, što je tačno pet odsto, ni manje ni više. Kompanija je izmirila obavezu u skladu sa propisanim rokovima. Problem je u samoj visini te stope.

Rudna renta jeste mala. Za poređenje, Hrvatska naplaćuje deset odsto, Mađarska i Rumunija dvanaest, Slovenija osamnaest. Predsednik Srbije je nisku stopu rudne rente objašnjavao kao rezultat političkih ograničenja, tvrdeći da je pokušaj povećanja iz 2016. ili 2017. godine propao zbog „velikog pritiska“ i brige da se ne pokvare politički odnosi, što je objašnjenje koje je prvenstveno vezao za naftu i gas, gde Naftna industrija Srbije, u vlasništvu (još uvek) ruskog Gasproma, plaća povlašćenu rentu od tri odsto umesto propisanih sedam.

Za razliku od Ziđin Majninga, koji u svom godišnjem saopštenju eksplicitno navodi iznos uplaćene naknade, Ziđin Koper tu brojku ne objavljuje javno u dostupnim dokumentima za 2025. godinu, što je pitanje za Ministarstvo rudarstva i energetike ili Poresku upravu, jer je reč o podatku koji bi trebalo da bude dostupan kao javna informacija.

Transferne cene

Ako je stopa rudne rente politički fiksirana i u Srbiji notorno niska, sledeće pitanje je da li se ta niska stopa uopšte primenjuje na realnu vrednost onoga što se izvozi. Tu ulazimo u teren transfernih cena, odnosno cena po kojima kompanija prodaje robu povezanim licima unutar iste multinacionalne grupacije, umesto na otvorenom tržištu.

Ziđin Majning od 210,9 milijardi dinara (1,80 milijarde evra) poslovnog prihoda u 2025. godini gotovo sve, 99 odsto, ostvaruje prodajom koncentrata bakra i zlata jednom jedinom kupcu, Zijin International Holdings-u, firmi u vlasništvu iste grupacije registrovane u Holandiji. Za bakarni koncentrat, za razliku od rafinisanog bakra, ne postoji razvijeno, transparentno svetsko tržište koje bi diktiralo cenu. Matična firma je ta koja određuje po kojoj ceni otkupljuje sirovinu od svoje srpske „ćerke“. To je situacija u kojoj je manipulacija cenom, makar teorijski, znatno lakša nego kod robe koja ima javnu berzansku cenu, jer nema spoljne referentne tačke prema kojoj bi se prijavljena cena mogla proveriti.

Postoji metod koji međunarodne institucije poput Global Financial Integrity koriste za proveru ovakvih sumnji, a to je poređenje onoga što jedna zemlja prijavljuje kao izvoz sa onim što partnerska zemlja prijavljuje kao uvoz istog proizvoda, kroz carinske baze poput UN Comtrade. Takva provera za bakarni koncentrat između Srbije i Kine pokazuje odstupanje veće od onoga što bi standardni troškovi transporta i osiguranja mogli da objasne, što je dovoljno da otvori pitanje, ali ne i dovoljno da samo po sebi dokaže bilo šta konkretno o jednoj kompaniji, jer nedostaju podaci o tačnom sadržaju metala u svakoj pošiljci i o ugovorenim uslovima prodaje kojima raspolažu samo poreski organi.

Konkretno, pregledom baze UN Comtrade za 2024. godinu (poslednji podaci) našli smo da Srbija prijavljuje izvoz u Kinu 796.868 tona za oko 1,33 milijarde dolara (dakle 1.669 $/tona), a Kina prijavljuje uvoz iz Srbije 822.412 tona za oko 1,49 milijardi dolara (dakle 1.819 $/tona). Ovo je prva crvena zastavica za dalje istraživanje, koje bi trebalo da vode naši nadležni organi.

Ziđin Koper, za razliku od Ziđin Majninga, rudu prerađuje u zemlji i izvozi gotov proizvod, rafinisani bakar u katodama umesto sirovog koncentrata. Za rafinisani bakar postoji transparentno svetsko tržište LME (London metal exchange). Katode bakra se svakodnevno kotiraju na Londonskoj berzi metala, što manipulaciju cenom čini mnogo težom nego kod sirovine bez tržišne reference. I drugo, prodaja se ne odvija većinski sa povezanim licima, nego se roba prodaje velikom broju kupaca. Ipak, oko 24% prihoda i oni ostvaruju unutar koncerna, pa za taj deo postoji rizik transfernih cena. Naravno on je minimalan zbog LME kotacija.

Umesto zaključka reč dve i o porezu

Sistem koji treba da spreči multinacionalne kompanije da premeštaju profit iz Srbije napolje uređen je Zakonom o porezu na dobit pravnih lica i počiva na jasnom principu. Cena između povezanih firmi mora biti ista kao da su nezavisne. Zvuči jednostavno dok se ne suočimo sa robom za koju ne postoji tržišna cena, kao što je bakarni koncentrat. Firma sama priprema izveštaj o transfernim cenama, dokument u kojem obrazlaže zašto smatra da je njena cena „tržišna“ i predaje ga Poreskoj upravi kao sastavni deo poreske prijave. Ako to uopšte ne učini, kazna za prekršaj iznosi od sto hiljada do dva miliona dinara za pravno lice i od deset do sto hiljada za odgovorno lice u pravnom licu. To je iznos koji za kompaniju veličine Ziđin Majninga, sa dobiti preko milijardu evra, praktično ne predstavlja nikakav faktor odvraćanja.

Zanimljivo je i gde ta cena (ne i roba) završava. Ziđin Majning koncentrat prodaje firmi registrovanoj u Holandiji, koja se zvanično ne nalazi ni na jednoj listi poreskih rajeva, ali je godinama pri vrhu indeksa poput onog koji vodi Tax Justice Network (Corporate Tax Haven Index), koji rangira zemlje po tome koliko doprinose globalnom izbegavanju poreza od strane multinacionalnih kompanija. Razlog je kombinacija dve stvari, holandskih poreskih olakšica za dividende/profite i kapitalnu dobit unutar iste grupacije, i toga što Holandija ima ugovore o izbegavanju dvostrukog oporezivanja sa gotovo svim relevantnim zemljama sveta, odnosno dogovore kojima se ista dobit ne oporezuje i u zemlji gde je zarađena i u zemlji gde je vlasnik firme. Kada jedna zemlja ima izuzetno veliki broj ugovora o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, multinacionalna kompanija može novac da provede kroz nju na putu iz jedne zemlje u drugu i pri svakom koraku iskoristi najpovoljniji mogući ugovor, umesto da plati pun porez tamo gde je novac stvarno zarađen. Zato je Holandija godinama jedna od najčešće korišćenih tranzitnih tačaka za ovakve šeme u svetskoj trgovini.

Ziđin Majning koristi i poreski podsticaj iz člana 50a Zakona o porezu na dobit pravnih lica, a to je desetogodišnje umanjenje poreza na dobit srazmerno ulaganju u osnovna sredstva, što je dostupno svakom obvezniku koji uloži preko milijardu dinara i zaposli najmanje 100 novih radnika. Prema napomenama uz finansijski izveštaj za 2025. godinu, obračunati porez na dobit kompanije iznosio je 24,3 milijarde dinara, umanjen za 10,85% po ovom osnovu, tako da je za uplatu ostalo oko 21,7 milijardi.

Poseban mehanizam postoji i sa kamatama. Ako bi firma svoje poslovanje finansirala pretežno kreditom od povezane firme umesto sopstvenim kapitalom, mogla bi kroz visoku kamatu praktično da svede oporezivu dobit (u Srbiji) na nulu, iako posao dobro radi. Zato zakon priznaje kamatu na takav kredit kao trošak samo do iznosa koji odgovara četvorostrukom sopstvenom kapitalu firme, a sve iznad toga se oporezuje kao da uopšte nije trošak. Ziđin Koper je prošle godine platio više od 10,5 milijardi dinara (oko 89,5 miliona evra) kamate na inostrane kredite. To je iznos koji sam po sebi nije mali, otprilike šestina njegove neto dobiti za istu godinu, i koji direktno umanjuje oporezivu dobit u Srbiji. Za razliku od Ziđin Majninga, gde znamo kome ide novac od prodaje koncentrata (Zijin International Holdings u Holandiji), kod ovih kredita ne znamo ko je poverilac.

Za kontrolu ovakvih finansijskih mahinacija neophodna je velika i jaka poreska uprava, sa desetinama ili stotinama ljudi obučenih da prate novac kroz više zemalja, što u Srbiji nije slučaj. I drugo, za tako nešto potrebno je doneti političku odluku. Mala zemlja je u neravnopravnoj poziciji prema kompaniji koja ovu igru igra u više zemalja istovremeno.

Šta kažu Zaječarci?

Ko želi da vidi kako izgledaju ozbiljno argumentovane primedbe na Prostorni plan područja posebne namene rudarsko-metarluškog kompleksa „Čukaru Peki“ i „Malka Golaja“, može ih pogledati na sajtu neformalne građanske inicijative „Timočka buna“ (timockabuna.org) gde su sistematizovana zagađenja vazduha, vode i zemljišta oko Bora i Čukaru Pekija, kao i zdravstveni rizici za stanovništvo. Takođe dali su i link ka obrascu sa 13 primedaba, od kojih građani pojedinačno mogu da podnesu koje god žele.

Uz Timočku bunu, primedbe i peticiju protiv širenja rudarskog kompleksa organizuju i udruženja „Eko Istok“ i „Centar za zaštitu biosfere“, kao i inicijative „Glas prosvete Zaječar, „Zaječarci u blokadi“, „Timočki božur“ i ostali. Još jednom da podsetimo, rok za dostavljanje primedbi i sugestija Agenciji za prostorno planiranje i urbanizam je 3. avgust.

Autor je diplomirani ekonomista u penziji i odbornik Zeleno-levog fronta u Skupštini gradske opštine Čukarica