Prvi put u istoriji sadašnje generacije ljudi iz raznih zemalja sveta istovremeno dele zajedničko iskustvo: iskustvo karantina i straha od virusa. Ovo iskustvo koje, bez obzira na sve nacionalne i lokalne razlike mera borbe sa virusom i strogosti pravila o izolaciji, jeste zajedničko i transverzalno, otvara prostor za radikalnu mogućnost solidarnosti. Andrea Sabo sa Instituta za političke nauke Mađarske akademije nauka iznela je hipotezu o „karantinskoj generaciji“ tinejdžera koji dane provode ispred kompjutera ili televizora pohađajući nastavu na daljinu i za koje globalni događaj kakva je pandemija covid-19 može biti okidač nove zajedničkosti. Drugi komentatori ove hipoteze zapitali su da li će možda 2020. godina biti jedna nova 1968. godina. No solidarnost ne počiva samo na zajedničkom iskustvu, a ni iskustvo karantina nije svima jednako: ni tinejdžerima, niti njihovim roditeljima i rođacima. I ovog Prvog maja, neki su jednakiji od drugih. Dok mogućnost ostajanja kod kuće jedni zovu „karantinom belih okovratnika“, drugi, poput srpske premijerke, i ne znaju da postoje ljudi koji ne mogu da rade od kuće, bilo da za nju takvi ljudi ne postoje bilo da jednostavno nisu dovoljno važni da bi o njima brinula. Virus ne diskriminiše na osnovu klase, rase, etniciteta, državljanstva, ali će izloženost virusu, opasnost od infekcije i pristup lečenju, nakon što smo krenuli sa merama fizičkog distanciranja, oslikavati ranije uspostavljene linije dominacije, marginalizacije i diskriminacije. Ono što je drugačije ovog Prvog maja je način na koji pozivi za političku solidarnost postaju konkretniji i opipljiviji nego ranije i mesta sa kojih ti pozivi dolaze.
Opipljivije vidimo šta su esencijalni poslovi jer ako nema ko da ih obavlja, ostajemo nezadovoljenih potreba. Svih nas se direktno tiče kako su ljudi koji obavljaju ove poslove i verovatno nikada ranije nismo sa toliko pažnje i zahvalnosti gledali na to što rade, jer ako ih nema, nećemo imati hranu ni higijenska sredstva na rafovima u prodavnicama, lekove u apotekama, dostavu stvari po koje ne možemo kada smo zatvoreni, brigu za zaražene, bolesne, stare. Ne možemo biti slepi pred eksploatacijom radnika – jer pored kontrole i nadzora nad svim građanima tokom vanrednog stanja (da li smo u izolaciji odnosno da li smo prekršili zabranu kretanja i okupljanja), postoji i pojačana eksploatacija radnika koji ne obavljaju esencijalne poslove uz neobezbeđivanje uslova za siguran rad. Pobuna radnika zbog nedostatka zaštitne opreme ili ignorisanja pravila o bezbednosti na radu u doba pandemije ne zahteva od svih građana samo ekspresivnu solidarnost već ih se, opet, direktno tiče, posebno zato što je u Srbiji radno aktivno stanovništvo najbrojnije među zaraženima. Ne možemo ignorisati ljude oko nas koji su ostali bez posla ili bez uslova da zarade za život – zato što su radili na privremenim i povremenim poslovima ili preko omladinske zadruge, pa ih se poslodavac rešio ne ugrožavajući time svoje mogućnosti da iskoristi mere vlade (a vladine mere ignorišu ove radnike i one koji rade na crno), zato što su radili u neformalnom sektoru i mere izolacije su ih onemogućile da išta zarade, zato što su slobodni umetnici i tako dalje. Čak i ako nismo u tom položaju, svi poznajemo nekog takvog: našu frizerku, prodavca na pijaci, komšiju iz kraja. Pored toga što delimo karantinsko iskustvo ili čujemo o nevoljama naših rođaka, prijatelja, komšija i poznanika koji ne mogu da rade od kuće ili su ostali bez posla, karantin nam približava položaj onih osoba sa invaliditetom kojima je nepokretljivost redovno stanje i kojima je zatvorenost i izolacija bila svakodnevica i pre pandemije.
Istovremeno, privatno možda nikada ranije na ovakav način nije bilo javno – ne samo kao politički poziv da se intimni ili društveni odnosi u privatnoj sferi razmotre kao političko pitanje već kao efektivno javno: privatni domovi postali su javni prostori – obdaništa i učionice za decu i nastavnike, slušaonice za univerzitetske radnike i studente, kancelarijski prostor i sale za sastanke, fiskulturne sale, ali i bolnički prostori za samoizolaciju. Nedostatak ili neadekvatnost tog prostora nikad nas se više nije ticao: gužvanje u tom prostoru i kakofonija glasova dece i odraslih onemogućava uslove za rad i obrazovanje, ali i za čuvanje ličnog i javnog zdravlja. Za žene i decu za koje je taj prostor i ranije bio prostor nesigurnosti i nasilja, sada je to, nažalost, smrtna opasnost. I dok mislimo da nam je u tim tesnim ali našim i samim tim ipak ugodnim zatvorenim prostorijama teško da provodimo vezanih i do osamdesetak sati, ne možemo da se ne zapitamo kako je već istraumiranim ljudima koji kao sardine borave u centrima za azil i prihvatnim centrima bez prava na slobodu kretanja duže od mesec dana.
Na sve to treba dodati i da nam nikada ranije nisu tako perfidno vezali ruke uredbama i naredbama u sprečavanju da se organizujemo kako bismo bili kolektivno solidarni i deo zajedničke borbe i javne brige za naše sugrađane, jer se vlast namerila da brigu i solidarnost potpuno prisvoji: jedan čovek i jedna partija koristili su vanredno stanje kako bi u potpunosti dovršili izjednačavanje suverenog diktatora i vladajuće partije sa državom. U neoliberalnom hibridnom režimu koji je prethodio pandemiji već su nas gotovo ubedili sa smo sami u svemu – počeli smo da verujemo da se sami rađamo, sami socijalizujemo pa onda i sami individualizujemo, sami obrazujemo, sami stičemo životno i radno iskustvo, i da smo isključivo sami odgovorni za sve naše „uspehe“ i „neuspehe“ te da sami moramo da brinemo o okolnostima u kojima smo se našli kao da smo ih u potpunosti sami proizveli. Umesto traganja za uslovima kolektivnog samoodređenja i čuvanja društvenih ustanova koje su rešavale naše zajedničke probleme i obezbeđivale javna dobra, društveni problemi, dobra i ustanove su privatizovani, a prekarijat se usmeravao na uzajamno svaljivanje krivice i borbu između sebe za kakvu-takvu izvesnost preživljavanja. U takvim smo uslovima solidarnost prizivali sa nostalgijom, ali smo je sve manje viđali, osećali i praktikovali.
Kako da solidarnost funkcioniše kao politički princip premošćivanja podeljenosti zajednica – klasnih, etničkih, kulturnih, statusnih, profesionalnih, regionalnih – kojima pripadamo i fragmentarnim otporima koje pružamo? Može li tom činu premošćivanja i uzajamnog prošivanja da pomogne ovaj čin otpora iz naših domova – sa terasa, balkona i prozora koji su postali bučni kao glavne ulice, trgovi i bulevari? Naši naizgled individualni činovi otpora postaju deo zajedničke buke koju zajednički stvaramo, i zajedničkog oslobođenja, ali i oslobađanja komšija u kojem zajednički učestvujemo. Javni otpor dolazi direktno iz naše privatnosti, i naša privatnost postaje toliko potrebna kontrajavnost koju više nijedan medij ne može oćutati ili prigušiti.
Empatije i nade ima kada vidimo radnike ispred fabričkih postrojenja koji odbijaju da uđu dok se ne obezbede povoljni uslovi rada, kada uživo pratimo komšije sa Dorćola koje brane svoj kraj, kada nas komšije na koje nismo računali kao na saveznike svakog dana iznenade zbog toga što u većem broju izlaze na terasu u 20.05 ili kada odbrane svoje zgrade od huligana na dostavu. Ipak, solidarnost nije samo kratkotrajna emocija ili uspostavljanje veze zbog zajedničkog iskustva – potrebna nam je institucionalizacija ove političke solidarnosti u začetku: nakon bunta, potrebno je generisanje političke moći, stvaranje i saradnja političkih i sindikalnih organizacija koje će postati izvor normi za život vredan življenja i svet dostojan da se ostavi našoj deci. Već postavljamo pitanja o bliskoj budućnosti: kako i od čega ćemo živeti, koje ćemo poslove imati i koji će nam to poslovi biti potrebni, koje ćemo stvari i odnose vrednovati, hoćemo li prirodu i dalje uzimati zdravo za gotovo? U zavisnosti od (ne)privilegovanosti položaja u kojem smo, o tome sada možemo ili ne možemo da mislimo, ali svi od toga strepimo. Umesto pasivne strepnje, organizujmo se kako bismo o tome kolektivno mislili i aktivno transformisali naše međusobne odnose, transformisali poziv za solidarnošću u življeno iskustvo, ali i transformisali ulogu države u očima građana i očima onih koji bi trebalo da joj služe. Potreban nam je novi dogovor o vrednovanju ljudi, rada i prirode, kao i dogovor o načinu da to pretočimo u stvarnost. Ako smo ranije neuspešno ukazivali da je potpuna individualizacija odgovornosti za živote ljudi neopravdana i nepravedna, sada će postati očiglednije koliko ekonomsko blagostanje nikada nije sasvim u našim rukama kao i da nam je potrebna nova socio-ekološka država koja će socijalizovati nadolazeće ekološke i ekonomske rizike. Možemo očekivati da će se slične krize ponovo javiti – verujemo li našim vlastima da nas za to mogu pripremiti na način koji će biti dobar za sve? Umesto povremenih emotivnih pražnjenja i trenutne iznuđene podrške zbog zjapećeg nereagovanja zvaničnih institucija, usvojimo princip dugoročnog zalaganja koji može voditi preuzimanju i transformaciji zvaničnih institucija solidarnosti.
Masovna društvena solidarnost je ishod, a ne izvor dobre politike i političke solidarnosti – to što prethodnih godina nije bilo (dovoljno) solidarnosti, rezultat je politika koje su je sistematski ubijale – ratovima i privatizacijama država, preduzeća i odgovornosti. Politička solidarnost nije predviđanje pobednika, nego zauzimanje strane. To je spremnost da se podnese žrtva za politički pokret: da se rizikuje komoditet, da se prihvati odgovornost borbe protiv nepravde čak i kad nas se ta nepravda direktno ne tiče (mada nas se mnoge nepravde tiču mnogo više nego što nam se omogućava da zaključimo), da se utaba put za druge da bi se lakše pridružili. Solidarnost je vizija drugačijeg sveta koji svakodnevno nastaje kao posledica onoga što radimo jer je politika način na koji konstituišemo društvene odnose i intervenišemo u svet. Masovnija solidarnost počiva na reciprocitetu: osnovnoj ljudskoj inklinaciji da se uradi ispravna stvar kada imamo poverenje da će i drugi uraditi isto. Ali početno poverenje da će i drugi deliti ovu spremnost za solidarnost izraz je vere u budućnost. Umesto česte rezigniranosti što baš oni koji su potlačeni i ponižavani ćute, ili se bune na nedovoljno glasan način, setimo se upozorenja književnice Ursule Le Gvin: “Nećemo upoznati sopstvenu nepravdu ako ne možemo da zamislimo pravdu. Nećemo biti slobodni ako ne zamislimo slobodu. Od onog koji nije imao priliku da zamisli pravdu i slobodu kao dostižne ciljeve, ne možemo zahtevati da radi na njihovom ostvarenju.” Nama, za razliku od režimskih pajaca koji govore o tome kako “siromašni imaju da izgube samo svoj život”, životi ljudi nisu bezvredni niti jednokratni. Zamislimo svet van postojeće ekonomske i političke podređenosti i kolonizovanosti. Ispričajmo priču o tom svetu. Pomozimo drugima da zamisle.
Autorka: Biljana Đorđević
