Од подизања скијалишта на планини без снега, високој 511 метара, једино би било „логичније“ да се оно подигне у Немањиној улици. Има исти нагиб, било би баш атрактивно за туристе, а власт ионако не држи до кретања Београђана.
Изнервирани чињеницом да Унеско не схвата сву генијалност идеје да се заоре Београдска тврђава зарад „никад виђене жичаре“, али и чињеницом да Бастаћ упорно опструише заливање Сингидунума бетоном, напредњаци су морали да смисле нови деструктивни план за Београда. И, што би рекао Вучић, шта ћемо сад? Саобраћај је већ стао, Димитрије Туцовић је већ избачен из гроба, дрвеће је углавном посечено, огромне соцреалистичке бетонске коцке (интерно назване „куле“) су заувек потопиле Савски амфитеатар…
Па, могло би се подићи скијалиште на Авали, планини од 511 метара висине! Нема везе што на њој нема снега и што је само за 11 метара прерасла категорију брда, зелена је (има се шта сећи), спада у парк природе (дакле, може се уништити), Београђани је воле и доживљавају као „оазу мира“. Нема сумње, сасвим логична локација у земљи која поседује 700 планина и у којој „мир“ за бирачко тело није баш пожељна дисциплина. Једина логичнија би била да се скијалиште изгради у Немањиној улици: већ има слични нагиб, актуелној власти је ионако сасвим свеједно да ли се Београђани крећу, полазиште би било код певајуће фонтане, велелепни финиш спуста би се одвијао код скута монументалног споменика Стефану Немањи, а туристи би се радовали и долазили из свих крајева света. Једино што у том случају не би могли да посеку дрвеће – на том потезу већ га нема.
Дакле, враћамо се на Авалу – ту баш голема штета може да се направи. Не само да ју је још 1859. године кнез Милош законски заштитио, већ је 1936. проглашена националним парком, а 2007. је донето решење којим се проглашава за „природно добро“. Логично, ако се има у виду да од 594 биљне врсте поседује неколико које су заштићене као природна реткост (зановет, златан, тиса, зеленице, зеленика…), а да је од 67 врста птица чак 21 заштићена Уредбом о природним реткостима. И још логичније ако се зна да би то могло да нашкоди пројекту НАТУРА 2000 који је део преговора за приступање ЕУ.
„Натура 2000 је европска мрежа заштићених природних подручја, у које спада и Авала. Та мрежа је окосница политике ЕУ за очување природе и биолошке разноврсности и Завод за заштиту природе Србије већ дуже покушава да постане њен члан. Ми ћемо имати толико проблема са испуњењем захтева које поставља преговарачко поглавље 27 (Животна средина и климатске промене), да се већ зна да ’постоји велика вероватноћа да ће Србија у склопу преговора затражити од ЕУ одобрење прелазних рокова за примену и спровођење ЕУ стандарда у овој области (ЕУ Конвент)’. Пуна заштита природних станишта и угрожених врста птица у заштићеним подручјима и поштовање стандарда биодиверзитета кроз чланство у НАТУРА 200 мрежи, био би барем позитиван сигнал“, каже Радомир Лазовић из „Иницијативе Не да(ви)мо Београд“.
Па у случају Авале ни ЕУ, а ни НАТУРА нису у игри. Питање је да ли су то и домаћи закони. У кровном Закону о заштити природе изричито стоји да су „у пределу изузетних одлика забрањене радње и активности којима се нарушавају примарне природне и створене вредности и карактер предела“ и појашњава да то, када је у питању трећи степен заштите (што је случај са делом Авале на ком ће се градити скијалиште), „ограничава изградњу асфалтних база, објеката туристичког смештаја и јавних скијалишта као и инфраструктурних објеката који могу имати значајан неповољан утицај на природне и друге вредности заштићеног подручја“. Ако се на то дода Уредба о режимима заштите из 2012, која прецизира ову област, онда добијамо не само ограничење већ и забрану изградње скијалишта.
Међутим, мајстори фингирања правне државе „рупу у закону“ проналазе у чињеници да је 2008. донета Уредба којом се утврђује листа пројеката за које се може захтевати процена утицаја на животну средину у коју су уврштене скијашке стазе, скијашки лифтови и жичаре са пратећим објектима, али на простору мањем од пет хектара. И тврде – биће мање од пет хектара, конкретно само 4,5. Па да видимо шта ће то стати на тако малом простору? Скијалишта Србије, извођач и овог спорног пројекта, још прошле године су обелоданила да ће ски-стаза бити дуга 500 метара и да ће почињати у близини Авалског торња (згодно место да се изазове ерозија), што значи да ће објекти дуж стазе моћи да иду у ширину до непуна 82 метра. А ту ће се, како је најављено, сместити: скијалиште са свом пратећом инфраструктуром (ски-лифтом типа сидро, ски-стазом, полигоном за обуку, објектима у функцији скијалишта), фабрика за производњу вештачког снега (која користи много воде, а Авала је позната по сталним несташицама), паркинг, објекти забавно-рекреативног садржаја попут боба на шинама, зип лајн, терена за мини-голф, стена за пењање и авантура-парка са дечијим игралиштем. Чак и када се неко са братско-кумовске линије не би додатно уградио са неким угоститељским објектом попут оног на Копаонику, већ најављено би морало да има димензије погодније за Лилипутанце него за жељене туристе.
Колико ће таква понуда, чак и да поверујемо да ће стварно остати у оквиру 4,5 хектара, угрозити Авалу? Институција која би требало да доноси мишљење или решење о условима заштите природе са мерама под којима се одређене активности могу спроводити на предметном подручју јесте Завод за заштиту природе Србије. А на питање да ли су то учинили у случају скијалишта на Авали, за НИН кажу: „У протеклих пар година, Завод није издао ниједан документ, нити добио захтев да по том питању поступи. Документ који је Завод донео, а да има везе са предметом питања јесте Мишљење на Молбу за сарадњу на анализи могућности развоја јавног скијалишта на територији Града Београда у 2012. години“.
Дакле, без процене Завода и без студије утицаја на животну средину, власт отпочиње пројекат и објављује да је ЈП „Скијалишта Србије“ у сарадњи са градом Београдом, општином Вождовац и Министарством трговине, закључило уговор за израду пројекта са конзорцијумом Integral trading corporation и Орнамент инвест инжењеринг, као јединим понуђачем. С обзиром на то да се ради о пројекту вредном око 5.000.000 евра, НИН је Скијалиштима Србије упутио питање да ли је уобичајена процедура да се без потребне студије уђе у такав пројекат, када постоји оправдана опасност да би радови могли да произведу, рецимо, поремећај стабилности терена или истребљења неке заштићене врсте. Нажалост, до изласка овог текста одговор није стигао. „Овде је уобичајена процедура да се процедуре не поштују. Уместо да брани заједничке интересе од самовоље инвеститора, да усклађује њихов интерес за профитом са одрживим планским развојем града и потребама грађана, власт је саучесник у изврдавању и кршењу закона где год је то неопходно њима блиској екипи. Ретки су случајеви када грађани успеју да се успешно успротиве овим процесима. Оно што је додатно опасно је то да је власт у случајевима када грађани успеју да мобилишу јавност и направе велику буку, спремна да за потребе појединачних пројеката мења законе и прописе и на тај начин уводи још већи хаос у развоју града“, каже Лазовић.
Такође подсећа да Закон о процени утицаја на животну средину у свом члану 18 каже да је Студија о процени утицаја и сагласност на студију о процени утицаја саставни део документације која се прилаже уз захтев за издавање одобрења за изградњу, а да смо на примеру гондоле видели да радови могу да почну пре него што је студија уопште донета. И да је сличан сценарио у плану и када се ради о ски-стази на Авали.
Наравно, пројекат на Авали још има шансу да буде заустављен (бар нису већ посекли шуму), али је потребно наћи „јунака“ који ће напредњацима објаснити да дисање спада у физиолошку неопходност и да има приоритет над играчкама за туристе.
САНДРА ПЕТРУШИЋ
Извор: НИН број 3572, 13.06.2019.