Марко Аксентијевић за недељник НИН – СТОП ЗАБРАЊЕНИМ ГРАДОВИМА

„Жута патка“ има озбиљне изгледе да на предстојећим београдским изборима победи – у категорији најкомпликованијег назива изборне листе. С намером да избегну лидерство, али и злоупотребу имена каква им се десила на прошлим изборима на Врачару и Старом Граду (на којима нису учествовали, али је постојала листа „Паткица – не Београду на води“ ), одлучили су да се зову Група грађана „ИНИЦИЈАТИВА НЕ ДАВИМО БЕОГРАД – ЖУТА ПАТКА – ЧИЈИ ГРАД, НАШ ГРАД – Ксенија Радовановић“. Први на листи је Добрица Веселиновић, а о плановима, идејама и дилемама изборног дебитанта за НИН говори још један од „равноправних“, Марко Аксентијевић, један од „првобораца“ Иницијативе, иначе политиколог који се годинама бави питањима везаним за просторну правду, пре свега становање. На почетку разбија уврежено мишљење о настанку покрета:

„Нисмо настали на таласу протеста против рушења у Херцеговачкој, него раније, када је најављен пројекат Београд на води. Не противимо се том  пројекту из естетских разлога, већ он за нас представља све што је погрешно у начину на који се развија земља. Није то наша визија против Вучићеве визије развоја Савског амфитеатра, у шта су покушали да нас увуку, већ став да о важним питањима као друштво морамо да водимо дијалог. Шира јавност нас је препознала на протесту због рушења у Херцеговачкој, ту смо стекли популарност, али наша основна идеја је остала иста, а то је да друштво мора темељно да промени начин на који се бави политиком“, каже Аксентијевић.

Активност вам је опозициона, али сте ипак одбили позиве опозиционих странака и одлучили се за самосталан излазак у условима за које је тешко рећи да су фер.

Иако апсолутни приоритет јесте да се скине ова власт на челу са Малим и Весићем, оно што је нужно јесте другачија политика која није отелотворена ни у нашем лидеру, ни у лидеру опозиције, ни у лидеру позиције, већ која се базира на томе да имамо друштвени дијалог о важним темама. Верујемо да наша способност да се договоримо на нивоу зграде, комшилука или радног места о томе како ћемо средити неки проблем јесте темељ да се као друштво договоримо о важних питања. Одлучили смо да уђемо у политику и да кандидујемо другачији начин бављења њоме.

По цену оптужби да сте развлачењем бирача смањили шансе за промене?

Искуство на терену нам говори да колико је реално да остваримо резултат зависи од нас самих. Доста су непријатељски услови, медијски смо игнорисани, наши ресурси су ужасно скромни, али оно што имамо јесте велики број људи који се са пуно ентузијазма укључују у нашу кампању у вери да то доноси промену. Начин на који људи реагују на терену када причамо је охрабрујући, убеђени смо да можемо да остваримо добар резултат.

Чујете ли некад оцене – супер су они, али не бих да бацим глас?

Наравно да до нас долази твитер и друга јавност. Тај тип аргумента пре свега доживљавам доста малициозним спрам демократије. Шта значи бачен глас? Шта је алернатива? Да ли је бачен глас онај који се да листи чији одборници онда прелете и направе владајућу коалицију са постојећим странкама? Сетимо се Врачара. У тај ризик нисмо желели да улазимо. За нас је само глас који није за промену – бачен глас.

Коме се обраћате?

Најсклонији да нам се прикључе и најбоље реагују на улици људи који не виде опцију ни у коме другом. Ми смо доста нови у политици, не радимо те озбиљне стратификације, циљамо на све људе јер стварно верујемо да је оно што покушавамо да направимо важно за цело друштво. Наш кедибилитет произилази из тога да смо стајали на улици када су људи протестовали за своја радничка права, да смо блокирали деложације заједно са другим организацијама из Здружене акције Кров над главом, када су људи избацивани на улице. Тиме смо се бавили и пре кампање и то ћемо радити и након кампање.

Многи не знају за те акције, већ вас пре свега виде као неког новог и другачијег, као што, рецимо, виде и Белог. Како да вас разликују од Белог?

Оно што делимо са Белим је да смо различити од понуде на политичком спектру и ту стаје наша сличност. Ми се бавимо изналажењем темељних политика које могу да дају одговор на проблеме које ми и Бели критикујемо. Чини ми се да нас није тешко разликовати.Наша субверзивност по систем је очигледнија, о чему говоре претње које добијамо, а то вероватно показује и колико власт процењује наш рејтинг. Одатле и онолики ресурси уложени у контракампању против нас.

Истраживања показују да се људи овде опредељују према лидерима, а ви бисте да прођете са нелидерском организацијом!?

Није лако, али је нужно. Све анализе у региону показују и да лидерске политике не доносе бољитак. Када се те две ствари упаре, постаје јасно да морамо да мењамо начин на који се бавимо политиком. Спочитава нам се да смо утописти јер верујемо да ћемо успети да увучемо људе у месне заједнице. Сва истраживања показују да су људи апатични тамо где могу да учествују само на изборима где бирају предтставнике који онда доносе одлуке. Тамо где могу да утичу на одлуке које се тичу средине у којој живе, степен ангажовања у заједници, како у тим процесима, тако и генерално, у солидарности са другим члановима заједнице, много је већи. Неке од наших кључних програмских тачака чине механизми који имају за циљ да људима омогуће директно учешће у одређивању приоритета у буџетском трошењу, у развоју града…

Па ће онда уз целодневну борбу за преживљавање, људи да крену да контролишуи буџетске ставке.

И наш ангажман је такав али смо сваки дан богатији за одређени број људи који дају мањи или већи допринос. То је и оно за шта се боримо. Одговорна власт мора да ствара услове да људи не буду убијени у појам, да не морају да брину да ли ће са својом платом моћи да покрију основне животне трошкове, да ли ће бити избачени на улицу, да људи онда могу да учествују у процесима који се тичу саме заједнице и који доносе бољитак свима.

Како функционише та ваша хоризонтална повезаност?

Имамо један број тематских група и однедавно један број територијалних група. Тематске групе покривају разне области – од урбанизма, преко становања, заштите животне средине, баве се тематским оквиром разних питања које се тичу града. Територијалне групе су тренутно углавном подељене на општине, да би могле да реагују на дешавања у тим деловима града и да заједно са тематским групама по одређеном питању, односно оперативним групама које се баве медијима, правом, акцијама, координишу рад. Све групе дају делегате у координационо тело које на крају доноси оперативне одлуке.

И тако дођете до изборне листе у којој је просек година првих десет кандидата – 36. То није баш мало, али и даље важи стереотип о студентима из добростојећих породица којима се свиђа активизам, али не знају шта је живот.

Има нас разних – од људи који раде у школама, вртићима, до уметника и шта све не… Све и да је постојао неко ко не зна шта је живот, кроз све што смо прошли, чини ми се да смо упознали горку страну живота у Србији – почев од покушаја киднаповања Ксеније Радовановић од стране структура које имају државну заштиту, преко свих претњи, страха наших породица које живе у стрепњи шта ће се десити и са нама и са њима… Немамо баш неке лагодне и наивне животе. Многи од нас су професионално пропатили због свог ангажмана у свему овоме. С друге стране, заједно са организацијама из Здружене акције Кров над главом, радимо са људима који су под претњом исељења, или који су већ избачени на улицу, подржавамо радничке протесте, радимо са људима по жариштима које наводимо у програму током целе године, тако да чини ми се да имамо много више животног искуства него просечан представник народа у репрезентативним органима. Разумем да наша младост може некоме да делује неуверљиво, али чини ми се да наш рад показује да веома добро познајемо оно о чему причамо.

Шта радите у случају да освојите одбирничка места?

Онда преносимо нашу борбу и у скупштинске клупе. Нама је формирање политичког крила само природан продужетак онога чиме се и иначе бавимо. Ништа се неће променити осим што ћемо имати прилику да у Скупштини Београда будемо мегафон за све оне неправде кој се дешавају у граду.

И онда вам непредњаци дају гаранције да ћете моћи да се борите против неправди, у замену за формирање већине.

Не постоји никаква могућност да правимо било какав облик сарадње са СНС – због свега што је учињено, због свих институција које су деградиране, због речи које су изговорене. Нас су у политику гурнули ти бахати насилници на власти и учинићемо све да се они скину са чела града.

Може ли се десити да, руководећи се својом идејом и својим етичким кодексом, одбијете да омогућите стварање већине коју би чиниле опозиционе странке и тако изазовете понављање избора?

Апсолутни приоритет је да се Мали/Весић власт склони са чела града. Бићемо конструктивни саговорник одборницима са других листа на који начин то може да се деси и да се ревидирају сви штетни уговори и послови који су склопљени. И да се стварају услови који су нама принципијелно важни.

Најпознатији сте по преиспитивању уговора за Београд на води и то не само на улици.

Поднели смо Републичком јавном тужиоцу предлог за утврђивање ништавности тог уговора…

И он сад стоји тамо…

…Као што већ ствари у Тужилаштву стоје. Планирамо да и сами покренемо тај процес, али је он веома скуп, да бисмо ушли у суд треба да скупимо три хиљаде евра, што је велика сума.

За Сороса ситница.

…За Сороса ситница, али за нас поприлична свота новца… Та тужба, када би била поднета преко Градског правобранилаштва, имала би јако велике изгледе да успе у независном судству, зато што је прекршен низ норми. Ми не идемо на арбитражу, на раскид уговора, него идемо на то да прогласимо да тај уговор није склопљен по нормама нашег правног система. Граду Београду су одузете ингеренције које се тичу планирања, управљања јавним просторима и разне друге ствари, а да није потписник тог уговора. Доста смо оптимистични да једном када се та ствар погура, цео пројекат би могао да буде обустављен без штете, осим оне која је већ нанета на самом терену.

Шта се онда дешава?

Ради се план процене санације штете. Док се не ставе све цифре на папир тешко је о томе говорити. Оно што је од почетка била наша идеја јесте да се уређење, не само десне обале Саве, него целокупног Савског амфитеатра води кроз широки друштени дијалог који укључује и струку и грађане, узима у обзир потребе целог града, односно свих становника ове земље и да онда дођемо до онога шта ту треба радити. Ми не прејудицирамо шта би ту требало да буде.

Видите ли начин да, после свега, Београд буде организован као и сви нормални градови, са аутобуском и железничком станицом у центру?

Не постоји други начин да град нормално функционише. Нигде у Европи, осим у Тирани, која баш и нема неки путнички возни саобраћај, железничка станица није ван центра. Стари планови којима се сада маше никада нису укључивали потпуно измештање железничке и аутобуске станице, већ су предвиђали да постоји инфраструктура у различитим деловима града, тако да центар буде делимично растерећен. Шта се дешава сад са Прокопом? Тамо не могу да се компонују возови, не могу да се пуне ауто-возови…Не само да се ради непромишљено, него веома штетно. Важно је имати у виду и која се порука шаље онима који не живе у центру Београда – да нису добродошли у престоницу.

Моћи ће да са ледине метроом брзо дођу негде до центра.

Плашим се задуживања које би пратило линије које спајају ледине. Ипак, та стална лицитирања са метроом не доживљавам као нешто озбиљно, поготово после тврдње да ни један град не гради метро у густо насељеном подручју… Чини ми се да неће прва линија да профункционише за живота многих од нас. Наш предлог за саобраћај јесте да се превасходно оптимизује постојећа инфраструктура, односно да се линије приградске железнице појачају, да се омогуће брзе линије трамваја и аутобуса тако што би се проширила мрежа жутих трака. Дуго се на нашем форуму, који је, иначе, место одакле је већина идеја потекла у нашем програму, развијао план да се омогући да људи долазе од куће до посла за 30 минута. Нама је то важан аспект кад промишљамо шта су политике града – да радимо са ресурсима који постоје, а не да идемо на задуживање и измаштавамо разне нереалне ствари.

У фокусу вам је и спалионица.

То је још један од катастрофалних уговора, по томе колико ће нас коштати могуће и скупљи од Београда на води. То решење је катастрофално не само из финансијског угла. Отпад се у неком другом свету третира као ресурс. Могућности зелене економије и свега онога што се ради са отпадом су далеко веће од онога што смо ми урадили. Не морамо да одемо даље од Загреба који је, готово исте недеље када смо ми потписали уговор за концесију о спалионици, укинуо сопствену спалионицу која се показала катастрофалном у сваком погледу. Стално доносимо погрешне одлуке које не успевамо ни да сагледамо. Слично је било и са Београдом на води. Није нужно да се бавите анализом одакле је дошао новац, довољно је погледати тај уговор да се схвати како бацамо јавна добра и дајемо их некаквим приватним ентитетима који ће ту да граде забрањене градове.