Priprema i zaštita

Avgustovsko subotnje veče. Nastavlja se ko zna koji toplotni talas ovog leta, a mi se kombijem vraćamo za Beograd nakon što smo odneli osveženje vatrogascima, spasiocima i volonterima koji se danima bore protiv ogromnog požara u Deliblatskoj peščari. Kako odmiču kilometri, sve je veća nesrazmera između onoga što smo videli na terenu i normalnosti života u mestima pored puta.

Razmišljam o prizorima kojima smo upravo posvedočili. Tamo u peščari sve deluje apokaliptično. Iznad nje se formirao pirokumulonimbus (piroCb) – ekstremni olujni „vatreni oblak“ koji nastaje iznad velikih šumskih požara. Zbog ogromne toplote, vruć vazduh i dim jure u visinu i stvaraju grmljavinu. Helikopteri bez prestanka lete, zahvataju vodu iz obližnjeg jezera i nose je kako bi ugasili buktinju. Vatra se širila desetak dana, a procena je da je do 10. avgusta 2026. godine, kada je požar konačno stavljen pod kontrolu, izgorelo više od 1.500 hektara, što je skoro 10% ukupne površine Deliblatske peščare. Na pogođenom području potpuno je uništena autohtona vegetacija, ozbiljno su narušeni osetljivi ekosistem i proces stabilizacije peska, a stradao je i nebrojeni biljni i životinjski svet. Šteta se meri desetinama miliona evra, uključujući vrednost drvne mase, troškove gašenja i procenjenu sanaciju. Srećom, nema ljudskih žrtava niti veće materijalne štete na stambenim objektima.

Naravno da je nama, kao i mnogim drugima koji su pritekli u pomoć, prva reakcija bila: „Pusti sad ko je kriv, dajte da sprečimo ovo i pomognemo koliko možemo.“ Ipak, gledajući meštane koji u majicama, šorcevima i papučama pokušavaju da obuzdaju vatrenu stihiju – čije razmere i cenu još dugo nećemo u potpunosti shvatiti – nemoguće je ne zapitati se gde je tu država i gde je sistem.

Biljana Đorđević me pita koliko dugo već pričamo o civilnoj zaštiti. Čini mi se – čitav život. Sećam se kako me je otac kao dečaka vodio u skladište tadašnje jedinice civilne zaštite na Karaburmi. Opori miris vlažnog podruma dugo ostaje u sećanju, ali i fascinacija organizovanošću: oprema, alat i prepoznatljivi logo – narandžasti trougao u žutom krugu. Tadašnji sistem je sigurno imao mana, ali u poređenju sa ovim danas, deluje kao vrhunac organizacije.

Na svojim počecima, između dva svetska rata, civilna zaštita služila je da odgovori na stalne pretnje od avio-bombardovanja i pomogne u saniranju posledica. Tokom Hladnog rata proširena je u uslovima nuklearne opasnosti, dok je danas primarno usmerena na upravljanje vanrednim situacijama i krizama uopšteno, umesto na odbranu od vojnih napada. U SFRJ sistem civilne zaštite bio je podignut na nivo opštenarodne odbrane i društvene samozaštite, sa predmetima koji su se učili i u školama.

Služeći civilni vojni rok – pre nego što je i on ukinut – imao sam nekoliko nedelja teorijske i praktične obuke iz civilne zaštite, prve pomoći i vatrogastva u Dobrovoljnom vatrogasnom društvu „Palilula“. Po završetku je trebalo da se obuka nastavi narednih godina i da budemo raspoređeni u jedinice civilne zaštite koje su tek trebalо da se formiraju. Do toga nikada nije došlo.

Na papiru – kao i u toliko drugih stvari u Srbiju – situacija deluje koliko-toliko uređeno. Uprava za civilnu zaštitu i upravljanje rizikom jeste organizaciona jedinica Sektora za vanredne situacije MUP-a Srbije, zadužena za:

– formiranje, opremanje i obuku specijalizovanih jedinica civilne zaštite;

– izviđanje, uklanjanje i uništavanje neeksplodiranih ubojnih sredstava;

– upravljanje i koordinaciju u vanrednim situacijama i preventivno delovanje kod požara na otvorenom;

– izradu procena rizika od katastrofa i planova zaštite i spasavanja.

Papir i zakoni trpe sve, ali teren ne laže. Sve dok nam dobro organizovanu civilnu zaštitu na terenu menjaju entuzijasti, FAP kamioni stariji od mene i loše finansirana dobrovoljna društva, svaka nova prirodna nepogoda biće surov podsetnik na to koliko smo nespremni i na pogrešno postavljene prioritete.

Grad Beograd, na primer, finansira Vatrogasni savez grada i sva dobrovoljna vatrogasna društva na svojoj ogromnoj teritoriji sa skromnih 100 do 200 hiljada evra godišnje, zavisno od godine. S druge strane, za besmislenu skulpturu nasred kružnog toka na Terazijama izdvojeno je oko 100.000 evra.

U manjim gradovima i opštinama širom Srbije izdvajanja su simbolična ili ih uopšte nema.

Sa druge, ili tačnije sa svih strana je jasno – klimatske promene su tu, teško iko pristojan može da protivureči nauci. One donose sve ekstremnije vremenske prilike: više sušnih perioda, više požara, više poplava i nepogoda raznih vrsta. Nije pitanje da li će se loše stvari desiti. Zato duboko verujem da je ključ opstanka u XXI veku – pravovremena priprema i zaštita. Verujem i borim se za promenu prioriteta u Srbiji. Za državu koja više od svega vrednuje ljudski život i čuva prirodu koju imamo.

Zar nije zdravorazumski da umesto milijardi koje trošimo na „Rafale“ uložimo u helikoptere i opremu za gašenje požara? Da umesto obaveznog vojnog roka stvorimo moćnu, opremljenu i obučenu civilnu zaštitu? Da umesto Nacionalnog stadiona napravimo jaku odbranu od poplava i obnovimo vodoprivrednu infrastrukturu kako bismo imali kvalitetnu i dostupnu pijaću vodu? Da umesto daljeg širenja Beograda na vodi ulažemo u energetsku sanaciju već postojećih kuća i zgrada i pripremimo se za ekstremne temperature koje dolaze?

Svu razliku u budućnosti će činiti odluke i ono što danas smatramo prioritetima. Zato moramo da promenimo i prioritete i politiku.