Đorđe Pavićević za Vreme: O slobodi nemišljenja ili ko šta da radi

Moralno ushićenje je, nakon veličanstvenog i nikad većeg skupa 15. marta, probudilo i političku nadu: zamirisala je pobeda. Postavilo se pitanje takozvane “političke artikulacije” ili, starijim rečnikom rečeno, pitanje “šta da se radi?”. Svi su se, iz različitih razloga, radovali političkoj subjektivizaciji studentskog pokreta i njegovog stupanja na političku scenu. Nije slučajno da je ono probudilo “aveti i simbole prošlosti”, prizvalo dežurne aktere koji su u svakoj čorbi bili kutlača, očistilo zarasle rovove i obnovilo ustaljene “pobedničke” političke prakse

Leto je nekada bilo predah, vreme opuštanja kada se čita lepa literatura i rade stvari koje čovek, zbog obaveza tokom godine, odloži za trenutke koje može da posveti ličnim interesovanjima. U Srbiji odavno nije tako. Ipak, klimatske promene, koje će na kraju ubiti ideju čovečanstva kakvu znamo, imaju i jednu dobru stranu, prisilile su nas da se zatvorimo, razmislimo o tome šta je to šta radimo, napravimo malu distancu i potražimo pomoć starih majstora za neka “goruća pitanja našeg vremena”. Naravno, nemaju oni odgovore, ali opominju i daju upozorenja, jer, ni geografski ni vremenski, naši problemi nisu toliko specifični.

DUBINA ROVOVA

U kratkom spisu Šta je prosvećenost, Kant govori o samoskrivljenoj nezrelosti, udobnom stanju nemoći da se vlastiti razum koristi bez vođstva nekog drugog. Ova nezrelost je samoskrivljena jer nije rezultat nesposobnosti nego udobnosti stanja s jedne strane i usađenih okova i strahova s druge. Ovaj spis u suštini nije revolucionaran, ali je snažno antipaternalistički, on upozorava na opasnosti od raznih oblika starateljstva, dušebrižništva i tutorstva, kao i na to koliko je teško izaći iz tog stanja. Najveći broj ljudi ovaj korak, osim što je težak, smatra i opasnim jer tutori “sprečavaju da se ta mirna stvorenja odvaže makar na jedan korak” i “ukazuju na opasnost koja im preti ako pokušaju da idu sami”.

Kanta je interesovala samo javna upotreba razuma (uma), ona koja se dešava pred svima (u njegovom slučaju čitatalačkom publikom), a ne i privatna, gde je starateljstvo, kakvo mogu vršiti roditelji, učitelji ili sveštenici, u mnogim slučajevima dobrodošlo. Ali starateljstvo nad javnom upotrebom uma nikada nije opravdano i dopušteno ni kralju niti učiteljima i sveštenicima. Bez slobodne upotrebe uma u javnosti nema slobodnog društva, nego udobnog prepuštanja da nas vode Knjiga, pravila, formule, lekari, učitelji, sveštenici ili razni znalci, što se često pretvara u neugodno i opasno političko vođstvo.

Zbog toga smo sa “moralnim ushićenjem u grudima” gledali spektakl i učestvovali u rastu pobune i protesta u Srbiji u prethodnih, simboličnih, devet meseci. Posle niza manje uspešnih pokušaja i dugogodišnje tišine, glas su javno podigli i pobunili se nastavnici i profesori, studenti, učenici, vojni veterani, bajkeri i mnogi drugi obični i anonimni ljudi širom zemlje, ljudi kojima je bilo dosta tutorstva “bezgrešne” vlasti koja ih je ugnjetavala u ime svoje profitabilne vizije budućnosti.

Koliko je sve postalo veliko, može se sagledati poređenjem sa prvim godinama vladavine Aleksandra Vučića, kada je broj onih koji javno oponiraju vlasti bio ravan broju pripadnika sekte. Jedan poznati urednik (ovog) nedeljnika je nakon prvih nekoliko godina vladavine izbrojao oko dve stotine dežurnih krivaca koji su javno nastupali protiv vlasti, dok je nedeljnik Nova ekonomija 2017. godine objavio zbornik indikativnog naslova “Neću da ćutim”, u kome je intervjuisano pedeset glasnih kritičara i kritičarki vlasti. Tokom protesta protiv građenja Beograda na vodi, 2015. i 2016. godine, bilo je gotovo nemoguća misija naći javno prepoznatljive govornike, iako su protestanti masovno izašli. Tek kasnije ovaj broj počinje da raste, ali ni približno broju i širini onih koji su se javno usprotivili tokom blokada i marševa studenata.

Moralno ushićenje je, nakon veličanstvenog i nikad većeg skupa 15. marta, probudilo i političku nadu, zamirisala je pobeda. Postavilo se pitanje takozvane “političke artikulacije” ili, starijim rečnikom rečeno, pitanje “šta da se radi?”. Svi su se, iz različitih razloga, radovali političkoj subjektivizaciji studentskog pokreta i njegovog stupanja na političku scenu. Nije slučajno da je ono probudilo “aveti i simbole prošlosti”, prizvalo dežurne aktere koji su u svakoj čorbi bili kutlača, očistilo zarasle rovove i obnovilo ustaljene “pobedničke” političke prakse. U okolnostima višestrukih, dubokih i manje dubokih podela, pokret se morao suočiti sa ovim izazovima, jer ni sam nije izvan društva u kome je iznikao. On je upao u iskopane rovove od kojih je najdublji, ali ne i dovoljno jasno definisan, samo jedan, onaj okrenut protiv vlasti. Ostali su fluidni, ali jednako borbeni i beskompromisni. U takvim okolnostima i jezik i rasprave pratili su iskopane rovove.

MORALNA HIJERARHIJA

Možda najopasniji, po načinu na koji se definiše, jeste onaj između glasnogovornika takozvane studentske liste i takozvane partijske opozicije. Na ovom mestu ispred i jednog i drugog stoji “takozvani”, jer su i jedno i drugo zamišljene apstrakcije u koje svako učitava šta hoće, mada ih još niko nije video. Bez obzira na to čuli smo da će studentska lista biti “najbolja lista u istoriji srpskog parlamentarizma” ili da je čine čisti i moralni profesionalci bez tereta iz prošlosti. Očekuje se bezuslovna podrška bez javnog propitivanja i potvrde tačnosti stavova, a u suprotnom ćete biti tretirani kao “neprijatelji naroda”, kako to stoji u jednom apelu opoziciji koji građani potpisuju. U boljem slučaju, bićete optuženi samo da otimate mandate studentima koji nekako njima pripadaju bez izbora i bez obzira na to što ih oni inače neće dobiti jer su odlučili da ne budu na listi, a da oni koji hoće, prema važećem tumačenje Ustava RS, imaju slobodne mandate. Borba za starateljstvo nad javnim kvalifkacijama ne samo da produbljava rovove nego uvodi nepremostive prepreke, jer razlika nije strateška ili taktička, nego se uvodi moralna hijerarhija.

Što se opozicije tiče, ja kao član jedne partije nikada se nisam učlanio u opoziciju i ne znam kako se postaje članom i prestaje članstvo u takvom entitetu. Postoji istorija opozicionog delovanja različitih partija, različitih saveza i koalicija, koji su takođe bili žrtve borbe za kontolu nad upotrebom opozicije ili pokušajima starateljstva većih partija nad manjim. Takvi pokušaji i borbe sprečavaju kritike u ime spletkarenja, dominacije i kontrole.

Ni u ovom slučaju se ne radi o kritikama podložnim raspravi, nego o zainteresovanom pozicioniranju koje duže vreme eksploatiše i vlast, u kome kvalifikacije i svrstavanje partija zavisi od trenutne konstelacije i interesa aktera. Kako onda objasniti kampanju o “trinaestogodišnjem neuspešnom delovanju” opozicije protiv vlasti, a da se jedina partija koja je postojala sve to vreme, Demokratska stranka, isključuje iz ovog korpusa i proglašava pravom opozicijom, mada zbog njene istorije deoba i kadrovskih rešenja sve opozicione partije trpe različita verbalna iživljavanja; poslednji primer je njen predsednik do 2018. godine, koji je nedavno imenovan za ambasadora u Sjedinjenim Američkim Državama. Svi ostali iz opozicije, kako tvrde oni koji dotiču dno ove argumentacije, bore se za fotelje, plate i privilegije i nisu spremni da ih se odreknu radi promene režima.

Kant je možda bio optimista u pogledu toga da prosvećena i javna upotreba uma može razrešiti društvene i političke dileme, nije znao za elektronske medije, za društvene mreže (osim crkvi i udruženja), za izbore, partije, liste, tehnike medijske manipulacije, nego za kralja itd., ali je, kao i Marks, bio svestan da se revolucijom ili smenom režima može ostvariti “pad ličnog despotizma i gramzivog ugnjetavanja koje žudi za vlašću”, ali da nove predrasude, jednako kao i stare, mogu “poslužiti kao uzica na kojoj se vodi gomila”. Žrtvovanje “javne kritičke moći prosuđivanja”, odnosno zahtev za dobrovoljnim odricanjem od slobodnog i javno iznetog mišljenja nije ni neophodan ni dobar, osim ako se ne radi o izbornoj kampanji koja se vodi pre nego što smo dobili dovršen odgovor na pitanje “šta da se radi?”.

ŠTA DA SE RADI?

Knjige i tekstove sa ovim naslovom pisali su najrazličitiji autori: Černiševski, Tolstoj, Lenjin, a kasnije, iz najrazličitijih uglova, Altiser, Volcer, Greber, Badiju i Goše, Lefor, Čarls Tejlor, čak i jedan od utemeljivača neoliberalnog pokreta, Rotbard, piše tajni memorandum sa ovim naslovom, inspirisan Lenjinovim tekstom. Da ne pominjemo bezbrojne pamflete manje poznatih ili anonimnih autora. Najpoznatiji i najrelevantniji jeste Lenjinov pamflet, ne zbog odgovora koje daje i koji su izazvali dosta polemika unutar socijalističkog pokreta, nego zbog načina na koji postavlja pitanje, a koji je inspirisao mnoge druge autore. Za razliku od njegovih prethodnika koji su ovo pitanje postavljali kao pitanje realizacije gotovo utopijskih projekata i zamisli, Lenjin ga razume kao pitanje pravca političkog delovanja u datom trenutku, a na njega odgovara kroz pitanja o suštini i sadržaju političke agitacije, organizacionim zadacima i građenju političke organizacije sposobne da iznese revolucionarne ciljeve. Prevedeno u srpske političke okvire, to bi značilo odgovore na pitanja kakvu kampanju akteri treba da vode i kako treba da se organizuju da bi ostvarili ciljeve: raspisivanje izbora, pobedu na izborima, oslobođenje društva od starateljstva i ugnjetavanja vladajućeg režima i otpočinjanje novog pravca političkog razvoja, usmerenog prema pravednijem i demokratskijem društvu.

Postoji jedan dominantan odgovor i više različitih tumačenja i varijanti ovog odgovora. Taj odgovor je jedan front, ali kada se postavi pitanje kako doći do jednog fronta i kako on da bude organizovan, dobijamo različite odgovore. Na stolu je više opcija.

PRVA MOGUĆNOST

Najčešće pominjana i najviše branjena ujedno je i najčudnija opcija. To je da opozicione partije daju bezuslovnu podršku i sve svoje resurse stave na raspolaganje studentskoj listi. Osnovni argumenti glase da su studenti trenutno najmoćnija politička snaga i da jedini imaju šansu za uspeh ukoliko bi se stvorila referendumska atmosfera. Ova lista bi svoj kredibilitet crpela iz činjenice da su ljude na listi birali studentski plenumi oslobođeni bilo kakvih interesa osim opšteg, zbog čega zaslužuje bezuslovnu podršku. Sve što je potrebno činiti jeste biti u pripravnisti i čekati dalja uputstva kako da se front formira, ko treba da ga čuva i kako se boriti. Najveća slabost ove strategije jeste njen starateljski pristup prema drugim akterima, jer se o ovoj listi malo zna ili skoro ništa ne zna, osim da će je studenti formirati. Ne samo da se ne zna ko je sve na listi, ne zna se ni u kom formatu će ona izaći na izbore, kako bi funkcionisala, kako bi se formirala vlada i kakav mandat bi ona imala, koji program bi sprovodila, kako bi se rasporedile “fotelje, privilegije i resursi”, kako ih sada nazivaju, ili bi dekretom postali neudobne stolice i neplaćeni težački rad. Dok se čekaju odgovori na ova pitanja, teško je donositi bilo kakve velike odluke i nemoguće je procenjivati argumente o samostalnim šansama za pobedu, uprkos ovakvim ili onakvim istraživanjima, jer još ne znamo kada će izbori biti i kakvi zapleti nas čekaju. A još mnogo pitanja čeka jasnije odgovore.

DRUGA MOGUĆNOST

Druga opcija je da bude više lista, najbolje dve, a najviše tri, unutar istog fronta. U idealnom rasporedu ova strategija bi možda imala i bolji rezultat nego prva. Problem sa njom je što je preduslov za nju postojanje dogovora i koordinacije oko toga ko šta radi i ko brani koju liniju fronta, kako bi se sprečilo da pojedinačni slobodni strelci pucaju jedni drugima u leđa. Trenutna situacija je takva da nismo blizu definisanja odnosa studentske liste i ostalih aktera. Još jedan problem koji pogađa obe strategije jeste proliferacija lista, posebno onih lažnih, čiji cilj nije da pređu cenzus nego da otkinu neki procenat glasova svakoj nerežimskoj listi. To smo gledali u mnogim prethodnim izbornim ciklusima, a teško je naći odgovore s obzirom na praksu da režim zloupotrebljava izborni proces. Nije teško zamisliti veliki broj studentskih, profesorskih, desnih i levih lista čije ime će stajati na izbornom listiću kako bi zbunilo glasače i umanjilo mogućnost stvaranja referendumske atmosfere.

TREĆA MOGUĆNOST

Treća opcija je labav front u kom bi svako samostalno branio svoj deo fronta sa nepoznatim brojem lista i bez strateškog dogovora. Ovo je opcija čije slabosti nije nephodno posebno razmatrati i od koje se mnogi, s pravom, plaše. To ne znači da je ona, u odsustvu bilo kakvog javnog razgovora, manje realistična od drugih.

Glasnogovornici svake opcije koja pretenduje na uspeh imaju obavezu da druge aktere javno uvere u uspešnost svoje strategije za ostvarenje ciljeva koji se smatraju zajedničkim. A svako će za sebe odlučiti kako će postupiti i poneti teret odgovornosti za svoje postupke. Sve drugo je starateljstvo, dušebrizništvo i tutorstvo, ili dovođenje drugih aktera pred svršen čin, što i nije najdemokratskija i najpoštenija politička taktika: ona je i do sada opterećivala odnose među različitim političkim akterima i kvarila odnose.

No ni ovde nije kraj. Potrebno je i pobediti na izborima. U slavnoj knjizi britanskog kvantnog fizičara Kena Breja Kako dati gol autor se bavi fudbalskim taktikama i doprinosom nauke fudbalu, posebno tome kako se postižu golovi. Da bi se postigao gol, po njemu, ključne su, ali ne i dovoljne, dve stvari: kako se pokriva teren i kako se prebacuje lopta na napadačku trećinu terena. Za to je potrebno funkcionisanje, saradnja i koodinacija svih linija u formaciji, kako u pogledu kontrole terena, tako i u pogledu kontrole kretanja lopte. Razvijanje posebnih taktika i akcija mora se prilagoditi protivniku. U ovom pogledu je lako pokvariti i promašiti šansu. U tom slučaju naći ćemo se, kao u ruskom vicu, u položaju da nakon pitanja “šta da se radi?”, postavljamo pitanje “ko je kriv?”.