Branislav Dimitrijević za Večernji list: Vučić je već poražen, ali je zato sve opasniji i teško je predvideti potez režima za kojim se vuče krvavi trag

Branislav Dimitrijević, istoričar umetnosti i odbornik Zeleno-levog fronta u Skupštini Beograda, jedan je od najglasnijih kritičara naprednjačke vlasti. Bio je jedan od ključnih ljudi koji su sprečili nameru aktuelnog beogradskog gradonačelnika Aleksandra Šapića da podigne spomenik Draži Mihailoviću.

Sprečili ste pokušaj da četnički komandant i ratni zločinac Draža Mihailović dobije spomenik u Beogradu?

Mi iz Zeleno-levog fronta, kampanjom koju smo pokrenuli – ne samo ja u Komisiji, već i peticijom i javnim pritiskom – želeli smo da pokažemo koliko je iz naše perspektive, kao antifašističkog pokreta, takva ideja uvreda za sve žrtve četničkog pokreta. Za žrtve kojih je bilo i nadomak Beograda, i u Hrvatskoj, a najviše verovatno u Bosni, gde su četnici imali genocidne namere.

Pavle Đurišić, koji je počinio te zločine, u izveštaju upućenom Mihailoviću hvali se kako je istrebio muslimanske civile, žene i decu. Postoji niz istorijskih dokumenata koji govore o neposrednoj povezanosti samog Dragoljuba Mihailovića sa svim tim zločinima, iako mnogi od onih koji ga podržavaju stalno ponavljaju da on, eto, „nije znao“ šta se dešava.

To je uobičajena retorika – kao, Draža je bio u redu, ali su ga njegovi ljudi izneverili. To je potpuno nebitno, jer postoje dokumenti koji jasno pokazuju da je bio potpuno svestan svega. Dakle, postavljanje njegovog spomenika bio bi ozbiljan šamar svakom antifašisti u Beogradu.

Nakon velikog studentskog protesta koji je održan 28. juna, usledila je žestoka represija vlasti prema brojnim studentima i aktivistima. Danima traju hapšenja, ili kako su ih mnogi nazvali – otmice usred bela dana. I protest koji sam pomenuo pokazao je da je gotovo sa mirnim okupljanjima i da aktuelni režim više ne može mirnim putem da brani vlast. Do kada ova represija može da traje? Ima li ona neki svoj rok trajanja?

Rok trajanja može biti vezan za same policajce i za to koliko dugo će neki od njih pristajati da budu Vučićeva pretorijanska garda. Jer, autoritarni režimi prosto ne mogu svakog da potkupe ili zastraše – ne postoje ni resursi za to, niti su zauvek izgubljene kategorije časti i poštenja. S druge strane, dok god EU ne preduzme neku konkretnu meru, a ne ostane samo na načelnim upozorenjima, Vučić se neće osećati preterano ugroženim da ovu represiju i nastavi. Ali svakim danom represija je sve veća – aktivisti se prebijaju i hapse, određuje im se i po 30 dana pritvora bez suđenja, kao da se radi o okorelim kriminalcima. Uhapšenima se nude bezobrazni „dilovi“ da priznaju napad na službena lica i budu oslobođeni uz neku minimalnu kaznu. Neke isprebijane aktiviste drže u bolnicama vezane lisicama za krevet. I da ne nabrajam. Međutim, takva represija nije uplašila pobunjene i odlučne građane. Borba se nastavlja.

Kakav je odgovor vaše stranke i generalno cele opozicije na novonastalu situaciju?

Zeleno-levi front zastupa stav da je u ovakvoj atmosferi nasilja neophodno koordinisati sve zajedničke napore studenata i političkih i društvenih aktera za smenu režima – i u institucijama i na ulici. Uspostavljanje koordinacije neophodno je i zato što će se u Skupštini naći tačke dnevnog reda koje direktno utiču na uslove pod kojima će se održati naredni izbori – izbor članova Saveta REM-a, zbog kojeg su studenti dve nedelje blokirali RTS, kao i izmene zakona o biračkom spisku, što će direktno uticati na izborni proces. Svi narodni poslanici i odbornici Zeleno-levog fronta, kao i članstvo i simpatizeri, mesecima su prisutni na protestima i blokadama. Naš pravni tim pomaže i brani građane nad kojima režim sprovodi represiju, a nudimo i sve resurse i iskustva koje imamo u vezi izbornog procesa i kontrole izbora. Naš politički slogan je: jednom nogom u institucijama, drugom nogom na ulici.

Što se saradnje u opoziciji tiče, ona je – čini mi se – sve bolja, i najvažnije je sada da ne idemo u samostalne poteze koji bi ugrozili jedinstvo. Ali svakako smatramo da rušenje Vučića nije dovoljno za temeljne promene u Srbiji. Do promena može doći samo dubokom institucionalnom reformom, potpunim razbijanjem mehanizama koji ga drže na vlasti – uključujući i bezbednosne službe – i uspostavljanjem nove socijalne i ekonomske politike koja će smanjiti ekstremne razlike između najbogatijih i najsiromašnijih u Srbiji. To je suština Vučićevog plutokratskog režima.

Ko zapravo tuče građane? Policija ili batinaši u uniformama?

Vučićev režim je razvio postojeći paralelni sistem državnog nasilja, isti onaj koji je tokom ratova devedesetih stvaran kroz paravojne formacije, iza kojeg stoje ubistva političara i novinara: Stambolića, Đinđića, Ćuruvije, Dade Vujasinović, Cvijana, Olivera Ivanovića… Vučić je taj sistem unapredio u skladu sa svojom društveno-ekonomskom ideologijom – a to je neoliberalna ideologija potpune deregulacije. U jednom tekstu sam njegov oblik vladavine nazvao „deregulisana autokratija“. Suštinski, vlast privatizuje instrumente sile i prenosi ih na mikro-nivoe. Država postaje menadžer nasilnih grupa. Medijski aparat režima u tom smislu stvara klimu u kojoj se nasilje doživljava kao nužan element društvenih odnosa. A, kako je rekla Hana Arent: „Moć i nasilje su u suprotnosti – gde jedno vlada, drugo je odsutno.“

Predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić izjavila je da nije bilo represije prema građanima.

Gospođa je, kao i mnogi Vučićevi lojalisti, ili ucijenjena ili bogato nagrađena – verovatno i jedno i drugo. Upravo je bila u zvaničnoj poseti Izraelu, zemlji koja trenutno vrši genocid nad palestinskim stanovništvom. Toliko o njoj.

Studentski protest na Vidovdan izazvao je polemike zbog nacionalističkog tona i izbora govornika. Kako ste vi to doživeli?

Teško. Bio sam među onima koji su napustili protest kad su počeli ti govori. Mnogi ih nisu ni čuli ili im nisu obraćali pažnju. Ubeđen sam da većina prisutnih ne deli tu retoriku. Kasnije mi je objašnjeno da je to bila taktika da se „preotme“ vidovdanski diskurs od Vučića – prvi put da je režimsko obeležavanje ostalo u senci protesta. Drugi pak tvrde da je „duboka država“ preuzela proteste. Ali pogledajte – nacionalistički simboli se pojavljuju samo na velikim skupovima. Na blokadama i u lokalnim zborovima ih nema.

Nacionalizam je i dalje snažan emotivni pogon, ne samo ovde nego i u EU. Uostalom, nacionalizam je evropski izum. Ako smem da napravim paralelu s Hrvatskom – ni Vučić, Karleuša, Lompar i Baja Mali Knindža zajedno ne bi okupili pola miliona ljudi kao Tompson u Zagrebu. Mi smo vezane vreće. Kada vidim mlade ljude zadojene ekstremnim desničarstvom, a uz to i mlaku reakciju nama bliske stranke „Možemo“, ne mogu da ostanem ravnodušan. Moj deda po ocu je umro u Bergen-Belzenu, a deda po majci od tuberkuloze skrivajući se od ustaša, dok mu je brat ubijen u Jasenovcu. Kad Hrvatska nije raskrstila sa jasenovačkim genocidom, ne čudi ni opstanak velikosrpskog nacionalizma. Pozivi na „srpski svet“ i pritisci na Crnu Goru i BiH su duboko zabrinjavajući.

E sad, opozicija, i leva i desna, i proevropske stranke i one tvrde nacionalističke, ujediniće se u projektu rušenja Vučića, kao što je nekada bio slučaj s rušenjem Miloševića. Tada je kandidat opozicije bio Vojislav Koštunica, a na kraju znamo kako je sve to završilo. Mislite li da je to moguće 25 godina kasnije? Kakav je stav vaše stranke prema ideji da svi idu protiv „vladara“?

Koštunica je ipak bio političar. Milo Lompar i drugi nacionalisti koje studenti iznenada promovišu to nisu. Lompar je samo akademski ideolog. To ne znači da mi nismo za kompromisno rešenje kako bismo se i mi s levice i oni s desnice ujedinili protiv Vučića – ali to kompromisno rešenje ne može biti neki ekstremni desničar koji poriče zločine iz ratova devedesetih ili tvrdi da su četnici bili antifašistički pokret.

U ovom trenutku nema alternative ideji zajedničke liste koju bi činili studenti, građani i opozicione stranke i pokreti. Primer lokalnih izbora u Kosjeriću to je pokazao. Ali, ukoliko studenti ostanu pri tome da nikako ne žele saradnju sa opozicijom i da tragaju za nekim navodno „neukaljanim“ ljudima, a završe sa Lomparom, onda bih svakako bio za to da proevropska opozicija nastupi na nekim budućim izborima sa sopstvenom listom. Ali za to nam je potrebna i drugačija evropska politika od ove koju sada imamo.

Dokle god je rudarenje litijuma u Srbiji strateški projekat Evropske unije i dokle god zvaničnici EU tretiraju Vučića sa uvažavanjem uprkos autoritarnom i represivnom karakteru njegove vlasti, mi ovde gubimo argumente zašto bismo EU doživljavali kao saveznika i zašto bismo težili integraciji.

Postoji velika razlika između Miloševića i Vučića. Milošević nije imao nikakvu podršku zapadnih zemalja. Naprotiv, što biste vi rekli, zapadne zemlje su vojnim putem ubrzale njegov pad. On prosto nije imao saveznike. Čak ni Rusija ga nije stvarno podržavala. Vučić, pak, izgleda da je svakome nešto obećao, pa tako uspeva da održava svoju, inače neodrživu, poziciju. Ako ume da manipuliše svetskim liderima, zašto ne bi i običnim građanima Srbije?

Politika se definitivno preselila na ulice. Rizikuje li opozicija koja ostane u parlamentu?

Postoji pritisak u javnosti na opozicione stranke da povuku svoje poslanike i odbornike iz parlamenta i gradskih skupština. Ne znam šta bi se time dobilo, jer bi to samo omogućilo vladajućoj stranci da neometano koristi sve grane vlasti za dalje sprovođenje i jačanje represije.

Opozicija je u veoma složenoj situaciji, i to je rezultat sistematske medijske i svake druge diskreditacije opozicije kao takve – kao jednog, da tako kažem, generičkog pojma s negativnom konotacijom. Kao posledicu toga imamo veliki broj ljudi koji nema poverenja u opozicione partije, i što je za nas najveći problem – ne pravi razliku između opozicionih partija koje se nalaze na različitim krajevima političkog spektra.

Kao relativno nova politička organizacija koja možda još nema veliku podršku, ali ima stabilan rast te podrške, ne vidim zašto bismo pristali da izađemo iz parlamenta ili gradskih skupština u koje su nas izabrali upravo ti građani koji nas podržavaju. Još manje mi je jasno zašto se na nekim budućim izborima ne bismo kandidovali, ukoliko ne dođe do ujedinjenja svih aktera koji su protiv ove vlasti.

Aleksandar Vučić svakog malo govori kako je „odsvirao kraj“ obojenoj revoluciji, a studenti i građani i dalje su na ulicama brojnih gradova. Da li se predsednik države plaši novih izbora?

Za predsednika je prosto nezamislivo da napusti vlast, pre svega zbog projekta EXPO 2027, čija je koruptivnost unosna ne samo na lokalnom, već i na međunarodnom nivou. Previše interesa je tu povezano. S druge strane, ni EU ne insistira posebno na njegovom brzom odlasku s vlasti. Kritike koje stižu iz Brisela i dalje su vrlo mlake.

Konačno, Vučiću se svakog jutra saopštavaju istraživanja javnog mnjenja, i on vrlo dobro zna da bi te izbore izgubio – odnosno da ovog puta ne bi uspeo ni da ih pokrade.

Možemo li reći da ovo što se trenutno dešava u Srbiji više nije studentski protest, već građanski neposluh?

Impresivno je ovoliko dugo održati neki protest i sprečiti da se on ugasi, uprkos izvesnom opadanju broja studenata – jer se mnogi sada prosto suočavaju sa egzistencijalnim posledicama ovako duge blokade. Građanski zborovi su na mnogim mestima izuzetno dobro organizovani, i najveći učinak studentskih protesta jeste u mobilizaciji građana koje opozicija više nije mogla da pokrene.

Za građane u protestu, ovo je situacija „biti ili ne biti“. Oni znaju da bi, ako ovaj protest utihne, to bilo nenadoknadivo. Jako mnogo frustracije se nakupilo kod svih nas koji se već dvanaest godina neuspešno borimo protiv ovog režima, i zato svi znamo da sada mora da se ide do kraja.

Građanski neposluh je svakako trenutno najbolji način da se protest nastavi, ali bi najvažnije bilo da dođe do obustave rada u nekim ključnim sektorima. Videćemo da li je to moguće. Do sada je teret borbe bio pre svega na leđima studenata i prosvetnih radnika, a sada je najviše na pobunjenim i slobodnim građanima u lokalnim zborovima.

I za kraj opet o izborima. Po vama, kada možemo očekivati parlamentarne izbore i zašto se uz parlamentarne ne traže i predsednički?

Zato što se simbolički još nije pojavila takva ličnost, jer ne postoji ni minimum konsenzusa u anti-vučićevskoj politici. S druge strane, isticanje takve kandidature u ovakvim okolnostima je veoma opasno. Setimo se primera Stambolića i Đinđića. Stambolić je ubijen jer su Milošević i Marković mislili da će mu biti predsednički protivkandidat. Da budem banalan – u ovako nasilnoj atmosferi, niko „normalan“ ne bi se usudio da to pokuša.

Postoji li mogućnost da vlast uvede vanredno stanje ako se blokade nastave, s obzirom na to da, bez obzira na stalne parole vlasti da je građanski bunt propao, ljudi i dalje svakodnevno izlaze na ulice?

Vučić sada procenjuje da li bi uvođenjem vanrednog stanja ugušio bunt ili bi se on, upravo zbog toga, rasplamsao. Mislim da Vučić ipak nema hrabrosti da uvede vanredno stanje, jer bi mu za to bila potrebna još veća i čvršća lojalnost njegovih pristalica.

Do sada se pokazalo da su svi njegovi potezi u pravcu jačanja represije, kao i suluda propaganda koju širi preko svojih medija, samo motivisali ljude da ostanu na ulici i budu još odlučniji da nema odustajanja. Na neki način, Vučić je već poražen – ali je zbog toga i sve opasniji. Teško mi je da predvidim njegove sledeće poteze, jer je očigledno reč o tiraninu koji je okružen ljudima koji, ako izgube vlast, gube sve.