Đorđević: Studentkinje i studenti daju primer kako i ostali segmenti društva mogu da podnesu žrtvu

1. Oko pedeset fakulteta u Srbiji nalazi se u blokadi. Utisak je da se nezadovoljstvo studenata širi. Da li je Vas -kao profesorku Beogradskog univerziteta, iznenadio ovako snažan studentski bunt?

Nije me iznenadilo što su se desile prve blokade, jer uvek ima angažovanih, samosvesnih studenata koji ne ćute, a i ranije generacije su s vremena na vreme organizovale blokade fakulteta, ali me jeste iznenadila zarazna solidarnost i to kako se prenosila štafeta of fakulteta do fakulteta, toliko da su u blokadu ušli studenti fakulteta gde to ne bismo očekivali. To se svakako nije desilo tek tako, i upućeni znaju da se na više fakulteta u zemlji vodile borbe da studenti uopšte mogu da učestvuju na izborima za studentski parlament odnosno da ti izbori budu pošteni. Zato je Zeleno-levi front ove godine u skupštinsku proceduru predao izmene Zakona o studentskom organizovanju kako bi se obezbedilo pravo na studentsko predstavljanje. Verujem da su ih te prethodne borbe osnažile za ovu koju sada vode.

2. Studenti su pred institucije izneli nekoliko zahteva, prilično konkretnih i upućenih na određene adrese. Da li to moglo da znači da su nove generacije studenata u Srbiji, naučile i neke veštine efikasnijeg političkog delovanja? Društvo u Srbiji se često suočavalo sa zahtevima opozicije koji su bili brojni ali, proceduralno, često pogrešno adresirani?

Jedan deo zahteva je identičan zahtevima koje je odmah nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu iznela opozicija – tu posebno apostrofiram zahtev za objavljivanjem svih tajnih ugovora u vezi sa rekonstrukcijom železnice što se još uvek nije dogodilo. Specifično studentski zahtev je onaj koji se tiče odgovornosti svih onih koji su tukli studente koji su u znak solidarnosti sa žrtvama stajali mirno 15 minuta što je i bio povod za prvu blokadu – blokadu Fakulteta dramskih umetnosti čije su studente napali, između ostalih, i Milija Koldžić, tadašnji većnik opštine Novi Beograd, iz redova SNS-a. Koldžić je u međuvremenu podneo ostavku ali ga je prethodno vladajuća većina na Novom Beogradu zadržala na tom mestu na sednici koju je sazvala opozicija tražeći njegovo razrešenje. Ovde je reč o odbrani sopstvenog dostojanstva a kada to traži omladina i istrajava u tome, to se teško da blatiti kao kad to radi opozicija, čak i ako izgovara iste stvari. Zato mislim da ovde nije reč o preciznosti zahteva već o spremnosti i solidarnosti studenata da stanu iza njih na jedan novi način.

3. Posle gromoglasne optužbe da se pobunjeni akademci grabe za nekakav novac koji je stigao za njegovo rušenje, Aleksandar Vučić je, kako tvrdi, ispunio sve studentske zahteve, uz raznorazna obećanja o životnim olakšicama. Da li je Vučić shvatio da mu dosadašnji stil rešavanja kriza, ovog puta, ne mora doneti uspeh?

Vučić se ne snalazi u ovome jer prvo potcenjuje i vređa studente i studentkinje da su neposobni da misle svojom glavom i da su korumpirani kako bi organizovali blokade a onda kad shvati da je to greška pokušava da ih pridobije tako da ih zapravo korumpira ponudama koje treba da nadomeste glavni uzrok njihovog nezadovoljstva. Danas je stigla najava da će i prevoz biti besplatan u Beogradu, pa onda subvencionisanje stanova za mlade, verujem da će za koju nedelju i kuće biti od čokolade a prozori od marmelade. Naravno, Vučiću je to toliko puta polazilo za rukom da nije čudo što poseže sa istim rešenjima.

4. U Srbiji su najveće demonstracije bile 1996-97, ali ih je bilo i 1992-e, kao i pre par godina-kada su studenti organizovali proteste „ Jedan od pet miliona“. Nivo njihove uspešnosti je bio različit i uglavnom su dolazili u nekoj vrsti sinergije sa delovanjem opozicije. Imaju li sadašnji studenti-po ovome što su pokazali blokadama, kapacitet da pokrenu društvo?

Mislim da je ono što studenti rade i kako to rade – plenumima kao vidom direktne demokratije – mnogo delotvornije od konkretno ispostavljenih zahteva koji, mada izuzetno ozbiljni, nisu originalni u svom sadržaju, jer studenti ne traže neke radikalne promene sistema, a nije reč ni o suštinski sindikalnim studentskim zahtevima za smanjenjem školarina koji su izuzetno važni ali su vezani pre svega za same studente (mada ima zahteva za uvećanjem budžetskih izdvajanja za državne fakultete koji se tiču i studenata i profesora i zaposlenih na fakultetima uopšte). Reč je o tome da se tako izlizana rečenica “da institucije rade svoj posao” zaista i desi – da se lica koja su napala studente i profesore procesuiraju i da budu razrešeni sa javnih funkcija ako se pokaže da su funkcioneri. Oni su u poziciji da to mogu da zahtevaju jer su te okolnosti sami stvorili svojom solidarnošću kojom su onda pridobili i profesore i profesorke kako bismo svi zajedno branili i  poziciju autonomije univerziteta koja jeste bila sve brutalnije napadana u poslednje vreme – od pokušaja kooptiranja studentskog organizovanja preko pokušaja diskriminacije domaćih univerziteta onim sramnim predlogom zakona o visokom obrazovanju koji je pod pretnjom štrajka univerzitetskih radnika Vlada povukla. Oni daju primer kako i ostali segmenti društva mogu da podnesu žrtvu da bi pokazali stav da ovako više ne ide. Drugo i ne možemo očekivati od njih kao studenata, ali možemo kao od građana da očekujemo da učestvuju u političkom životu uže shvaćenom, da glasaju, da se neki među njima ohrabre da se kandiduju, da učestvuju u izbornoj kampanji ili u kontroli izbora, a sve to je potrebno da rade i svi ostali građani.

5. Predstavnici Vašeg Zeleno-levog fronta su se angažovali u blokadi Višeg javnog tužilaštva i Višeg suda u Novom Sadu. Premijer Miloš Vučević je Vučićevo iznošenje fascikli sa dokumentacijom o renoviranju Železničke stanice, objasnio tako što je rekao da Tužilaštvo „nije bilo fer“, pa da je Predsednik njihovu obavezu preuzeo. Kako Vi vidite reagovanje institucija, vlasti i opozicije nakon više od mesec dana tragedije u Novom Sadu?

Tužilaštvo od početka ne komunicira adekvatno sa javnošću u situaciji koja apsolutno to zahteva – i generalno naše institucije loše komuniciraju sa javnošću možda i zato što Aleksandar Vučić jedini non stop komunicira, prevodi ko šta radi, obaveštava nas o istragama, objavljuje dokumente koje ne bi trebalo da ima i tako dalje. Da nije tako, da stvarno živimo u zemlji sa podelom vlasti, mogla bih ozbiljno da shvatim žalbu da “tužilaštvo nije bilo fer”, ovako se iza toga ne krije premijerov zahtev da svako radi svoj posao, nego se prikriva packa zbog toga što možda neko više neće da radi baš sve onako kako joj se kaže. Vlast igra istovremeno dve igre, smirujući i istovremeno raspirujući krizu – da bi mogli da kažu da je bilo nekih mrvica odgovornosti a da nekako ispadne da to nema veze sa njima. Dok tim potezima pokušava da ugasi vatru, funkcioneri vladajuće stranke i batinaši povezani sa njima svakodnevno nastavljaju da izazivaju incidente, da udaraju i gaze, da automobilima uleću među protestante i nose ih na haubama, i tako dalje. Opozicija artikuliše zahteve i institucionalno i vaninstitucionalno i mnoge od tenzija bi bile manje da je vlast dopustila da se to razrešava u institucijama zbog čega one uostalom i postoje.

6. Opozicioni poslanici u Skupštini Srbije su inicirali smenu Ane Brnabić sa mesta Predsednice Skupštine, a podneli su i novi predlog o izglasavanju nepoverenja Vladi. Rad Skupštine je, faktički, bio blokiran odlukom Brnabić da ne poštuje proceduru u vezi sa predlogom budžeta za 2025-u. Vučić je ranije najavio rekonstukciju Vlade. Da li njegova izjava da mu nije neki problem da debata o smeni Brnabić i Vučevića, znak da je spreman na „žrtve“ jer opozicija sama nema većinu za promene?

Ideja parlamentarizma podrazumeva da i poslanici opozicije imaju svoju ulogu u zakonodavnom telu, oni treba da predstavljaju neke građane koji su ih birali ali i da kontrolišu vlast. Strašno je što uvažavanje procedura, zakona, poslovnika o radu koji to omogućavaju opoziciji koja je svuda manjina jer bi inače bila vlast – uopšte možemo tretirati kao neku Vučićevu “žrtvu”. Ta priča koju priča Ana Brnabić – da ne bi trebalo da tražimo da se raspravlja o nečemu jer nemamo većinu je u stvari priča o ukidanju parlamentarizma. Šta će nam onda opozicija, šta će nam onda parlament?

7. Niko, u stvari, ne traži nove-vanredne izbore, jedino je Vučić hteo referendum o svom poverenju. Pristalice opozicije očigledno zabrinjava „udvaranje“ zapadnih centara moći državnom vrhu u Srbiji, ali i problem izbornih uslova. Šta brine vlast?

Ova vlast koristi izbore da pobegne od odgovornosti, posebno od krivične, a ne da bi položila račun građanima. Ono što su predstavnici vlasti, ponajviše Vučić, komunicirali je da im je najvažniji projekat EXPO 2027, te da neće biti izbora pre toga, kao i da žele da okončaju pristupne pregovore sa EU u naredne dve godine, što sve nije moguće ako opet imamo izbore i nefunkcionisanje parlamenta i Vladu u tehničkom mandatu. Tu je i novac iz Plana rasta za Zapadni Balkan koji zahteva sprovođenje Reformske agende a to sve zahteva ubrzani i merljivi rad.

8. Predsednik Srbije je obećao da će država do kraja 2026-e, okončati pristupne pregovore sa EU, ali vidimo da je dosta teško te pregovore uopšte nastaviti. Da li se radi o Vučićevoj ličnoj sujeti i pokušaju takmičenja sa Crnom Gorom i Albanijom ili o ekonomskoj računici i sprečavanju nekih mogućih restriktivnih mera Brisela?

Neuspeh u vezi sa otvaranjem klastera 3 se pokušao predstaviti kao odškrinuće vrata ali suštinski Srbija sa naprednjacima treba da pokaže da stvarno želi da bude u Evropskoj uniji.

Verujem da to što su posebno Crna Gora a onda i Albanija trenutno ispred Srbije u procesu evrointegracija zaista budi takmičarski duh i samo po sebi to nije loše ako je podsticajno na konstruktivan način, samo što nije prvi put da čujemo obećanja o nekim rokovima a da onda sama Vlada od tih svojih obećanja odustane. Sad, moram priznati, meni njihova obećanja ne zvuče kredibilno. Ima ljudi koji stvarno u to veruju i na tome rade, ali oni ne donose političke odluke koje će suštinski odrediti gde mi idemo. A onaj ko ih donosi, donosi ih isključivo u odnosu na računicu koja mu obezbeđuje opstanak na vlasti. I to nema, nažalost, nikakve veze sa interesima građana koji zaslužuju promene koje će im unaprediti kvalitet života, od obrazovanja, stanovanja, zapošljavanja i socijalne zaštite, do zdrave životne sredine i poštovanja dostojanstva svih ljudi.

9. Predsednik ima informaciju da je NIS sankcionisan od administracije Džozefa Bajdena zbog udela u vlasništvu Rusije.Veliki deo građanstva u Srbiji ima pozitivna očekivanja od novog predsednika SAD, Donalda Trampa čiji članovi porodice nameravaju da grade u Srbiji. Kako Vi procenjujete mogući „Tramp efekat“ na interese građana i građanki Srbije, a kako na interese njene aktuelne vlasti?

Građani i građanke Srbije od toga neće imati ništa, a Trampova pobeda će ići u smeru legitimacije autoritarnog stila vladavine, kako u SAD tako i u Srbiji. Manipulisaće se nacionalizmom dok će se nastaviti rasprodaja Srbije, onako kako se prostor od ogromnog kulturnog istorijskog značaja daje Trampovom zetu i gazi se po kulturnom nasleđu i identitetu ali i uopšte ideji moderne srpske državnosti.