Lični stav Vere Spasenović: Kako do škole kao dobre zajednice?

Učenici ne smatraju da su škola i učenje važni za uspeh u životu, ne vide smisao u onome što uče, gradivo im je teško, na časovima često osećaju dosadu i naporno im je da održe pažnju.

Ovo ne treba da čudi ako se ima u vidu da su programi nastave i učenja preopširni i preobimni, da se nastava i dalje pretežno odvija na zastareo i jednoličan način (nastavnik predaje, učenici zapisuju, a zatim to reprodukuju), da nije misaono podsticajna i angažujuća i da ne pruža relevantna i funkcionalna znanja.

Nema mnogo prostora za povezivanje ključnih ideja, istraživanje, eksperimentisanje, diskusije i kritičko promišljanje.

Smatraju da nisu konsultovani oko bitnih pitanja u obrazovanju, da se njihov glas ne čuje i osećaju se samo kao izvršioci odluka koje su im nametnute. Skoro polovina zaposlenih nastavnika nije u stalnom radnom odnosu, što dodatno povećava osećaj demotivisanosti i nesigurnosti.

Roditelji, pak, misle da su im deca preopterećena školskim obavezama, da ih škola ne uči kako da uče i pribegavaju uzimanju privatnih časova kako bi pomogli svojoj deci. Nisu zadovoljni saradnjom koju ostvaruju sa školom i nastavnike neretko vide kao suparnike, a ne kao partnere.

Pored toga, stavljanjem fokusa na akademska znanja, školske ocene i kompeticiju u školi, skoro da su iščezli drugi važni zadaci škole, kao što su podrška razvoju ličnosti učenika, razvijanje socioemocionalnih kompetencija (na primer, empatije, solidarnosti, brige za drugog) i usvajanje adekvatnih normi ponašanja i vrednosti demokratskog/građanskog društva.

Šta uraditi kako bi se ova situacija promenila?

Rešenje može biti u građenju škole kao dobre zajednice. Ovaj koncept je u okviru Majske platforme – inicijative građanskog društva kojom se artikuliše odgovor na problem nasilja – nedavno promovisala grupa stručnjaka iz oblasti obrazovanja, sugerišući u kojim pravcima treba kreirati obrazovnu politiku i transformisati školu.

Škola je dobra zajednica ukoliko su u njoj nastavnici cenjeni i posvećeni, učenici angažovani i zainteresovani za učenje uz podršku nastavnika i ako se temelji na odnosima međusobnog poštovanja i saradnje između nastavnika i roditelja.

U takvoj školi se ostvaruje kvalitetna nastava i učenje u podržavajućem i stimulativnom okruženju, pruža se podrška učenicima u nastavi i učenju, kao i emocionalnom i socijalnom razvoju, a nastavnici su spremni da kontinuirano razvijaju svoje kompetencije.

Školu kao dobru zajednicu karakteriše podržavajuće i efikasno rukovođenje školom usmereno na jačanje duha zajedništva, saradnje i osećaja pripadnosti, podsticanje participativnosti i uvažavanje prava nastavnika, učenika i roditelja da aktivno učestvuju u donošenju odluka o različitim aspektima života i rada škole, negovanje saradnje sa roditeljima i lokalnom zajednicom, kao i dosledno ostvarivanje vaspitne funkcije.

Takva škola zajedničkim snagama preispituje svoj rad i menja se u skladu sa potrebama svojih aktera.

Jasna opredeljenost društva da želi takvu školu i snažna podrška nosilaca obrazovne politike, stručnih institucija i lokalne zajednice neophodni su da bi se omogućilo školama da postanu dobre zajednice.

Sve ono što treba učiniti u okviru obrazovnog sistema, lokalne zajednice i same škole kako bi se one transformisale u dobre zajednice, zahteva adekvatno sistemsko okruženje koje bi omogućilo delotvornu primenu odgovarajućih mera. Tih sistemskih preduslova ima više.

Pre svega, važno je obezbediti široki društveni konsenzus u pogledu svrhe i funkcije obrazovnog sistema i vrednosti na kojima se temelji.

Potrebno je depolitizovati obrazovanje putem mehanizama kojima se obezbeđuje poštovanje profesionalnih kriterijuma umesto političke podobnosti pri izboru na rukovodeće stručne pozicije u sektoru obrazovanja, kao i tako što će se nove obrazovne politike zasnivati na naučnim saznanjima umesto na dnevnopolitičkim interesima.

Treba dati veću profesionalnu autonomiju školama i nastavnicima kako bi obrazovanje bilo prilagođeno specifičnim okolnostima i uslovima u kojima škola radi.

Važno je pružiti priliku svim zainteresovanim stranama da učestvuju u stvaranju i implementaciji obrazovnih politika i aktivno uključiti roditelje u život i rad škole. Značajno je obezbediti da se školsko obrazovanje temelji na dečjim i ljudskim pravima i da bude relevantno i kvalitetno, kako bi se mladima omogućilo da ostvare svoje lične i profesionalne aspiracije i da doprinesu razvoju demokratskog društva.

Potrebno je da sva deca imaju jednake šanse da steknu kvalitetno obrazovanje, posebno ona iz marginalizovanih i ranjivih grupa, kao i da svako dete dobije onu vrstu podrške koja mu je potrebna.

Konačno, neophodno je da se povećaju finansijska sredstva za obrazovanje u meri u kojoj se to čini u zemljama Evropske unije.

U mnogim obrazovnim sistemima stranih zemalja škole kao dobre zajednice uobičajeni su aspekt postojeće školske prakse. Moguće je da ova ideja u našim društvenim okolnostima deluje nedostižno i nerealno.

Međutim, važno je naglasiti da i kod nas ima škola koje funkcionišu kao dobre zajednice, doduše mali ih je broj. Druge mogu to da postanu ako se, kao što je prethodno navedeno, uloži odgovarajući napor i pruži im se podrška na tom putu.

Za početak bi bilo značajno da se dogovorimo oko toga kakvu školu želimo i šta je potrebno učiniti kako bismo do takve škole došli. Ideje postoje i stručnjake u ovoj oblasti imamo.

Ostaje još da donosioci odluka prihvate belodanu činjenicu da nam se obrazovni sistem sve više urušava, povlačeći za sobom i sve građane ovog društva, te da je krajnje vreme da sa proklamovane najave da obrazovanje vide kao svoju prioritetnu politiku pređu na ispunjavanje datog obećanja.