Dragana Atoski, iz Autonomne seniorske organizacije u sklopu ZLF-a, kaže za NIN da su im se javljali ljudi sa konkretnim problemima, među kojima su i nemogućnost da podignu kredit, ali i mnogo gore, da su ih odbijali na lekarskim pregledima samo zato što su stari?!

Diskriminacija starih je prisutna u svim oblastima društvenog života, objašnjavaju iz kancelarije poverenice za ravnopravnost građana za NIN. To je rastući problem jer je stanovništvo sve starije, kako u Srbiji tako i širom Evrope, a sam sistem nije dovoljno prilagođen kako bi na odgovarajući način ispratio demografske promene.

Jedan od velikih problema ejdžizma je upravo to što nisu svi građani u društvu ravnopravni. To dovodi žrtve diskriminacije do toga da se osećaju usamljeno, da su na teretu, zaboravljene ili odbačene, rekli su nam iz kancelarije. Neki ljudi se čak na kraju pomire s činjenicom da je to uloga koju im je društvo dodelilo i da ništa ne mogu da urade.

Iako termin ejdžizam ulazi u sve oblike društvene i sistemske diskriminacije prema starijim ljudima, kako Dragana Atoski kaže, najbolnije su rane nanete nemarom institucija. Naime, kako ona objašnjava, iako postoje neke usluge, institucije se najčešće oslanjaju na to da lokalna ili mesna zajednica, odnosno porodica, vode brigu o starim ljudima. Za razliku od Srbije, u Evropskoj uniji i drugim razvijenim državama sveta, situacija je drugačija, odnosno država ima konkretna planirana ulaganja za starije ljude.

„Mi smo se obavezali da se usaglašavamo sa načinom na koji funkcionišu države EU, pa i kako raspoređujemo sredstva. Svuda u Evropi postoji minimum socijalnih davanja, pa u okviru tih socijalnih davanja postoji klasifikacija koja se zove starost. Kakvo je stanje u drugim zemljama tipa Belgija, Danska, Finska, Engleska… govori podatak da otprilike 2 odsto budžeta ide na starost. U Srbiji ide nula. To je ono što ja smatram ejdžizmom“, objašnjava Atoski za NIN.

Oni koji su zaista ozbiljno pogođeni nemarom društva i države su ljudi oboleli od demencije i Alchajmerove bolesti. Trenutne procene su da u Srbiji oko 140.000 ljudi boluje od neke vrste demencije, u Beogradu oko 30.000 njih, prema Srpskom udruženju za Alchajmerovu bolest. Iz tog udruženja navode da je nega osobe od ove neurodegenerativne bolesti preskupa, te da u unutrašnjosti Srbije ona košta oko 40.000 dinara mesečno (za celodnevnu negu), a u Beogradu te cene idu i do 800 do 900 evra! Jasno je koliki je to udarac za džep, pogotovo ako se uzme u obzir kolika je prosečna penzija. Atoski za NIN kaže da su u Srbiji ljudi oboleli od demencije i Alchajmera najčešće prepušteni sami sebi. Ona navodi da postoje različita udruženja, koja nažalost ne mogu mnogo, ali i da već postoje takozvani predah centri koje nije preteško organizovati.

„Ne postoji institucionalna pomoć tim ljudima. Postoje udruženja, ali ona kao takva nažalost ne mogu mnogo. Jedino na Novom Beogradu postoji dnevni boravak za obolele i savetovalište za srodnike. Nigde ni u naznaci u socijalnom programu ne postoji nešto što kaže da država brine o tim ljudima. A to je ogroman problem, veliki pritisak za celu porodicu. Ti ljudi su prepušteni sami sebi. Iako mi imamo u zakonima mogućnost da pravimo takozvane predah centre. Predah centri mogu da se prave za decu koja imaju neke vrste smetnji (poput autizma), ali i za ljude koji su dementni. U takve centre biste mogli da odvedete osobu kojoj je potrebna pomoć, a u njima bi radili ljudi koji su za to obučeni. Takve centre nije nemoguće organizovati“, objašnjava Atoski.

Međutim, ovakav problem nije samo rezultat nemara vlasti prema starijim ljudima. Kako Atoski objašnjava, problem leži u samom sistemu. Ona kaže da ako sada, na primer, grad Beograd odluči da izgradi jedan dom za obolele od Alchajmera, grad neće biti u mogućnosti sam da sprovede taj projekat, zato što su sve ingerencije prenete na republički nivo. Međutim, kako ona kaže, postoje izuzeci iz tog pravila, a jedan od njih su i statuti nekih opština.

„Opština može da pomaže razvoju različitih oblika samopomoći i solidarnosti sa licima sa posebnim potrebama, podstiče aktivnost i pruža pomoć organizacijama osoba sa invaliditetom i drugim socijalno-humanitarnim organizacijama, kao i starijim ljudima na svom području. Znači, postoji taj zakonski osnov da bi na tom nekom mikronivou mogle da počnu da se organizuju neke vrste pomoći, samopomoći, na bilo koje načine. Međutim, to se ne radi. Ja pratim budžet opštine Voždovac, treba da bude rebalans, ništa ni slično tome ne postoji u planu“, objašnjava Atoski.

Pročitaj i ovo:

Hapšenje Vesića prvi znak da kriminalna piramida počinje da se urušava pod pritiskom građana

Danas smo svedoci prvih pravih pukotina u kriminalnoj piramidi koja godinama guši našu zemlju. Oni koji su se predstavljali kao nedodirljivi, kao oni koji nikada neće odgovarati za pljačku i zloupotrebe, sada drhte pred pravdom, zahvaljujući pritisku građana, opozicije, protesta i blokada. Ako može Vesić, može svako, pritisak građana donosi promene. Poruka je jasna: niko ne sme biti iznad zakona.