Lični stav Aleksandra Todosijevića: Da li se „obespravljeni“ plaše slobode

Često se susrećemo sa raznim epitetima koji putem medija slikovito opisuju položaj nastavnika u Srbiji u trećoj deceniji XXI veka: obespravljeni, poniženi, opljačkani…

Prva asocijacija koja mi pada na pamet čitajući ovakve naslove jeste delo brazilskog teoretičara obrazovanja i jednog od najznačajnijih predstavnika škole kritičke pedagogije Paula Freira „Pedagogija obespravljenih“. U svom delu Freire između ostalog kaže da se „obespravljeni plaše slobode“, jer bi u protivnom sliku koja je nametnuta od strane javnosti zamenili „autonomnošću i odgovornošću“.

Dalje piše: „Sloboda se osvaja, a ne dobija na poklon. Za njom se mora tragati konstatno i odgovorno. Sloboda nije ideal koji se nalazi negde izvan čoveka; nije ni ideja koja se pretvara u mit. Ona je, pre svega, neizbežan preduslov da bi se krenulo u potragu za upotpunjavanjem čoveka.“

Freire smatra da obrazovanje ima moć da transformiše društvo, da učenici treba da steknu veštine da kritički sagledavaju društvenu situaciju, preuzimaju inicijativu i nastoje da promene društvo na bolje. Iako je delo nastalo pre više od 50 godina možda je baš danas u ovom društvenom trenutku aktuelnije kao nikada do sada.

Međutim, pitanje koje se nameće jeste u kojoj je meri obrazovni sistem u Srbiji, kao jedan od najosetljivijih sistema u društvu, sposoban da transformiše i pozitivno utiče na društvene promene?

Nastavnici su upravo taj jedan od najosetljivijih delova sistema, koji bi trebalo da bude nosilac procesa učenja, tj. inicijator promena kroz vaspitni rad sa mladima.

U kojoj meri nastavnici poseduju svest da je njihov poziv usmeren na izgradnju kritičkog mišljenja kod mladih u cilju transformacije društva u bolje i pravednije, vrlo je upitno i teško proceniti.

Ideji o transformativnoj ulozi obrazovanja svakako ne ide u prilog da se u poslednjih nekoliko decenija svaka inicijativa za promenom i demokratizacijom obrazovnog procesa sistematski zaustavljala još u svom začetku.

Svaki reformski proces unapred je bio osuđen na propast, a napomenuću samo da je na ovim prostorima jedina uspešna i korenita reforma obrazovnog sistema sprovedena pedesetih godina prošlog veka.

Neuspele ili samo do pola sprovedene obrazovne reforme samo su još više pojačale antagonizam između nastavnika i prosvetnih vlasti. U društvenim okolnostima u kojima živimo u javnosti se najviše mogu čuti priče o problemima, a sve manje o rešenjima.

S pravom su nastavnici nezadovoljni svojim položajem povodom spleta raznih društvenih okolnosti i pritisaka kojima su izloženi, usled nerazumevanja sa obrazovnim vlastima, upravom škole, roditeljima, lokalnom zajednicom itd. Sve se manje priča o zajednici koju treba da čine nastavnici, roditelji i nosioci politika obrazovanja, a sve više o sukobima i incidentima.

Položaj nastavnika je složen i ne možemo ga posmatrati jednostrano van konteksta različitih društvenih i ekonomskih faktora: socijalno-ekonomski status, profesionalni razvoj, uslovi rada i obaveze nastavnika, ali i drugi društevno-politički izazovi. Jedan od osnovnih razloga zašto je nastavnički poziv neatraktivan jeste loš materijalni položaj nastavnika.

Niske plate koje obično idu ispod republičkog proseka najbolji su pokazatelj koliko država ima interesa da ulaže u obrazovanje, a samim tim i u nastavnike. Država svakako nastavnike ne posmatra kao inicijatore društvenih promena, već više kao socijalnu kategoriju koja je samo jedna od stavki u budžetu.

U javnosti su prisutni svakako i stereotipi o nastavnicima kao neradnicima, koji imaju dosta slobodnog vremena i duge godišnje odomore.

Verovatno i u tome treba tražiti razloge zbog čega nastavnička profesija nije dovoljno cenjena i vrednovana u društvu.

Proteklih decenija sve je manje interesovanje mladih za nastavničke fakultete, a već sada nastavnika matematike i još nekih profila sve je manje u školama. Potreba za kontinuiranim profesionalnim stručnim usavršavanjem nastavnika jeste jedna od ključnih potreba savremenog sistema vaspitanja i obrazovanja.

Mnogo toga se promenilo u savremenom društvu, a nekako se čini da smo odavno izgubili korak sa modernim trendovima u obrazovanju.

Profesionalni kapaciteti nastavnika uključuju različite nivoe znanja i veština koje treba kontinuirano izgrađivati, počev od užestručnih predmetnih znanja, sve do razvijanja komunikacijskih veština i drugih sposobnosti.

Uslovi rada u pojedinim školama često mogu biti izrazito nepovoljni, usled lošeg stanja objekata i prostorija, nedostatka opreme i nastavnih sredstava, kao i velikog broja učenika u odeljenjima. Nastavnici često imaju veliki broj administrativnih i drugih obaveza koji ih opterećuju i samim tim utiču na kvalitet nastave. Stiče se utisak da je u poslednjem periodu posebna pažnja fokusirana na prateće administrativne obaveze, papirologiju oko samovrednovanja ustanova i druge poslove, u odnosu na redovnu nastavu.

Svi ovi faktori mogu negativno uticati na kvalitet obrazovnog procesa i dovesti do nezadovoljstva kod nastavnika. Jedan od najvećih društvenih izazova sa kojima se danas susrećemo je da se znanje, usled procesa globalizacije, prenelo na društvene mreže i medije. Danas je učenje, koje se tradicionalno vezuje za škole, distribuirano putem društvenih mreža i jakih medija.

Vladajuće elite putem medija i drugih mreža kreiraju zvanične master narative, što je u prošlom veku uglavnom bilo vezano uz obrazovni sistem.

Po mom mišljenju jedan od ključnih ciljeva savremene nastave jeste razvijanje medijske pismenosti kod učenika i njihovo osposobljavanje da prepoznaju i da se suprotstave onim narativima koji promovišu negativne društvene fenomene kao što su mržnja prema različitim društvenim grupama, nacionalizam, ksenofobija, homofobija i dr.

Kakva je uloga nastavnika kao pojedinca u takvim okolnostima kada im ama baš ništa od već navedenog ne ide na ruku?

Vratio bih se na početak teksta i Freirov citat u kome piše da se „sloboda osvaja, a ne dobija na poklon“. Sloboda nastavnika je jedan od najvažnih činilaca za unapređivanje procesa učenja i izgradnje veština, ali u okvirima koji osiguravaju kvalitet obrazovanja i demokratičnost u nastavnom procesu. Nastavnici su u obavezi da se pridržavaju zakonskih normi, uključujući obavezu da slede obrazovne standarde i druge zakonske propise i normative.

Međutim, nastavnici imaju određenu slobodu da izaberu i primene nastavne metode koje smatraju najefikasnijima za postizanje obrazovnih ishoda, kao i da prilagode nastavu potrebama svojih učenika, uključujući prilagođavanje programa nastave i učenja na osnovu različitih sposobnosti i interesovanja učenika.

Nastavnici, takođe, imaju pravo da izraze svoje mišljenje i stavove, kao i da kritikuju pojedine društvene pojave i fenomene, konstruktivno i u skladu sa profesionalnim standardima i etikom.

U tome i jeste doprinos razvijanju kritičke svesti kod mladih u cilju stvaranja odgovornih građana koji će raditi na unapređivanju i izgradnji boljeg društva.