U nacionalizmu nema pobede – sreća jednog naroda ne gradi se na nesreći drugih

Prva je ljudska potreba da naše rođake, voljene osobe, prijatelje, komšije, koji su tih strašnih avgustovskih dana 1995. godine morali spas da potraže u izbegličkim kolonama koje su išle ka Srbiji, zagrlimo još čvršće, da im kažemo da su naši i da su kod svoje kuće. Upravo u tom zagrljaju, potrebno je i da se svi zajedno podsetimo da od nas zavisi kakav će biti naš dom. Ova zemlja i ovaj grad imaju samo nas.

Poslednja decenija prošlog veka bila je vreme divljanja najprizemnijih nacionalističkih ideja i pobuda gotovo svih naroda koji su činili našu bivšu veliku državu. Te nacionalističke ideje bile su pogubne za sve, bez obzira da li su negde nacionalisti „pobedili“ u sopstvenoj zamisli ili „izgubili“. Zločin i stradanje nevinih uvek su obeležja nacionalističkog puta, jer se veruje u to da sreća za njihovo društvo može doći od suze deteta sa izbegličkog traktora. Danas, pošto su ratni sukobi odavno završeni, mi vidimo da i iz onih država čiji su nacionalizmi pobedili i iz onih država čiji su nacionalizmi poraženi, otiču kolone njihovih stanovnika, nebrojene hiljade onih koji odlaze da se više nikada ne vrate. Izgleda da su na kraju i jedni i drugi izgubili, jer njihova mladost svoju budućnost sve manje vidi u njihovim državama.

Politički pokret Ne davimo Beograd čvrsto stoji na stanovištu da se sreća jedne države i naroda ne mogu graditi na nesreći drugih, naročito kada su ti drugi nama najbliže komišije. Mi odbijamo da mrzimo bilo koga i zahtevamo pravo da istovremeno volimo svoju zemlju i sve ljude koji u njoj žive. Umesto istorijskih zabluda koje nas osuđuju da gubimo i onada kad mislimo da smo pobedili, Ne davimo Beograd nudi kao osnovno političko načelo rad na stvaranju društva u kome će naša deca videti srećnu budućnost svoje dece, i pozivamo sve naše sugrađane da nam se pridruže u borbi za ispunjenje cilja koji nam jedini može obezbediti pravu pobedu. Jer nema svetlijeg cilja od borbe za srećnu budućnost naše dece ovde, u Srbiji kao našoj zajedničkoj, dobroj kući.