Vladimir Dragaš za Vreme o slučaju Arena: Veštačke izborne migracije

Na izborni dan 17. decembra, negde oko 12.30, sa dvojicom kolega iz Republičke izborne komisije, koordinatorom RIK-a za Beograd Vladimirom Petrovićem i člana u proširenom sastavu RIK-a Jovanom Rajićem zamenikom, obreo sam se kod južnog ulaza u Arenu, u trenutku kada su ispred ulaza bili parkirani jedan autobus i jedan kombi iz kojih je više desetina odraslih lica izašlo i uputilo se u Arenu. Na samom ulazu, iako smo bili među drugim ljudima (koji su se iz autobusa kretali ka tom ulazu), zaustavilo nas je privatno obezbeđenje Arene. Pritom, svi drugi ljudi pušteni su da uđu, bez identifikacije ili ispunjavanja bilo kakvih drugih uslova. U stvari, obezbeđenje je sprečilo ulaz isključivo licima sa vidljivim oznakama Republičke izborne komisije.

Ubrzo, u neposrednoj blizini ulaza, videli smo direktora Štark arene Gorana Grbovića koji je ušao u halu, odbijajući da se odazove na glasne pozive članova RIK-a. Iako je obezbeđenju predočen razlog zbog kojeg se članovi RIK-a nalaze na lokaciji i koje okolnosti bi hteli da ispitaju, jasno je bilo da ne postoji volja privatnog obezbeđenja da im se to omogući. Paradoksalno, davali su nam kontradiktorna obaveštenja o tome kakav se događaj organizuje unutra: košarkaška utakmica, košarkaški turnir, snimanje filma i slično. Pritom, nikom od lica koja su ušla nije tražena nikakva ulaznica, a upitani na koju utakmicu ulaze nisu umeli da odgovore.

Onemogućeni da uđemo u samu halu, zatražili smo intervenciju policije. Ovde je bitno napomenuti da je reč o uobičajenoj proceduri – u slučaju bilo kakvog nereda ili sličnih problema u toku izbora, članovi izbornih komisija traže intervenciju Ministarstva unutrašnjih poslova. Sa tim u vezi postoji jasna praksa potvrđena u dosadašnjim izbornim procesima. Do intervencije policije nije došlo.

Kako je zadržavanje na ulazu potrajalo više desetina minuta, a članovi RIK-a nisu hteli da odustanu od ulaska, nastupila je promena lica u obezbeđenju. Novopridošli članovi privatnog obezbeđea Arene su fizički izbacili članove RIK-a iz ulaznog foajea na južnom ulazu i zatim su zabravili oba ulaza teškim lancem.

Paralelno sa ovim dešavanjem, ispred ulaznih vrata se obrelo desetak lica, bez ikakvih identifikacionih legitimacija, jasno demonstrirajući da neće dozoliti bilo kakav pokušaj ulaska u Arenu. Pripadnici MUP-a, dva službenika u civilu poslata iz Policijske stanice Novi Beograd, pojavila su se ispred ulaza nekih 45 minuta nakon prvog poziva. Od njih je traženo da članovima RIK-a omoguće ulaz u Arenu radi ispitivanja da li se na toj lokaciji nalazi “veštačko“ biračko mesto ili se sprovode druge nedozvoljene radnje u vezi sa izbornim procesom. Pošto su to odbili, tražili smo od njih da obaveste nadležno javno tužilaštvo o sumnji da se unutar Arene vrše krivična dela protiv izbornih prava. Nakon više konsultacija, policajci su nam saopštili da nam policija neće omogućiti ulazak u Arenu, nakon čega je kolega Jovan Rajić sa pripadnicima MUP-a otišao u PS Novi Beograd gde je dao izjavu, o čemu postoji službena beleška. Paralelno sa obaveštavanjem policije, o svemu smo obavestili i predsednika RIK-a. On nam je telefonom saopštio da je sve to u redu. Slučaj Arena propraćen je i medijski.

Reakcija premijerke i predsednika RIK-a

Predsednica Vlade Ana Brnabić je o opisanom događaju javnost obavestila tvitom, a nedugo nakon prvih medijskih objava o Areni oglasio se saopštenjem i predsednik RIK-a Vladimir Dimitrijević. Nejasno je kako je predsednica Vlade mogla da zna da se u Areni ne događa nikakva nepravilnost kada nikakva istragu nisu bili sproveli ni policija ni članovi izborne komisije. Pogovoto je nejasno odakle predsedniciVvlade podatak da se u Areni okupljaju “naši državljani, upisani u birački spisak (koji ne pokazuje odstupanje od prethodnih izbora)“. Već njeno saopštenje ukazuje da su se u Areni događale aktivnosti koje jesu u vezi sa izborima, te je potpuno nejasno zbog čega je predstavnicima RIK-a bilo onemogućeno da razjasne te aktivnosti.

Saopštenje predsednika RIK je indikativno u drugom smislu. On navodi da u Areni nema biračkog mesta i dodaje da “možemo da zaključimo da sve nepravilnosti utvrđuje birački odbor i onda je moguće i poništavanje glasanja i slično. To su zakonom utvrđene mogućnosti”. Nejasno je kako bi bilo koji birački odbor mogao da razjasni šta se dešava u Areni ako tamo nema biračkog mesta. Logično bi bilo da sumnju na neregularnosti koje se dešavaju van biračkog mesta razjasne ili članovi izbornih komisija ili policijski organi, a pogotovo u situaciji kada članovi RIK-a izraze sumnju na vršenje krivičnih dela protiv izbornih prava.

Slučaj Arena svakako nije usamljen. Koalicija Srbija protiv nasilja je do dana podnošenja prigovora i zahteva za poništavanje izbora na svim biračkim mestima, na svim nivoima u Srbiji, saznala za bar deset sličnih slučajeva. Društvene mreže su prepravljene snimcima okupljanja ljudi u blizini biračkih mesta. Nažalost, ove slučajeve očigledno nema ko da ispita. Hitna intervencija policije ili tužilaštva je svakako u domenu iluzija.

Brisani prostor

Zašto slučaj Arena jeste u nadležnosti organa za sprovođenje izbora? Prvo, praksa izbornih organa (a sledstveno i sudskih organa), a kako nedvosmisleno proizilazi iz same pomenute izjave predsednika RIK-a, jeste da se izborne komisije izbornim procesom bave samo u kontekstu dešavanja na biračkim mestima, odnosno u kontekstu predaje biračkog materijala pre i posle izbora. Ne postoji ni jedan slučaj u bližoj izbornoj istoriji Republike da su izborni organi uopšte razmatrali bilo koji slučaj izbornih nepravilnosti koje se odvijaju izvan biračkih mesta. Ovo je ogroman prostor koji ostaje izvan postupanja izbornih organa i pokriva čitav niz spornih odnosa i okolnosti: prikupljanje potpisa podrške kandidovanim izbornim listama, mogućnost da nosioci liste budu lica koja nisu kandidati na izborima, sastavljnje biračkog spiska, medijska pokrivenost izbornog procesa, javni nastupi kandidata i slično.

Sve ovo je prepušteno pojedinačnim inicijativama zainteresovanih lica. Ovakve inicijative, nažalost, kao i sam slučaj Arena, nemaju zadovoljavajuće “zvanično“ razrešenje.

Drugo, nadležni organi krivičnog i prekršajnog gonjenja, javna tužilaštva i policija, ne preduzimaju po službenoj dužnosti nikakve istrage u vezi sa kršenjem izbornih prava ili je reč o malom broju slučajeva koji ne dospevaju u javnost.

Treće, izostaje bilo kakvo javno oglašavanje izbornih komisija u smislu pojašnjavanja biračkih prava široj javnosti. Javna saopštenja RIK-a nisu izraz kolektivnog odlučivanja, ne postoje sednice na kojima bi se raspravljalo o tome na koji način i sa kojom sadržinom se javnost može obavestiti o bilo kojoj temi. Ove odluke su u isključivoj diskreciji predsednika RIK-a, a koji očigledno odlučuje da se javno izjasni kada se izborni proces dovodi u pitanje i spreman je da svoja saopštenja svede na paušalnu ocenu zakonitosti i ispravnosti izbornog procesa čak i kada ne postoji postupak utvrđivanja činjenica na kojima bi se takav izveštaj bazirao.

Četvrto, izostaje iniciranje istražnih postupaka pred organima prekršajnog/krivičnog gonjenja čak i u situacijama kada izborni organi raspolažu osnovanom sumnjom da je učinjeno neko nedozvoljeno ponašanje u vezi za izbornim pravima.

Konačno, a verovatno i najvažnije u kontekstu ovog izbornog procesa, slučaj Arena ukazuje na veliku zloupotrebu sa glasanjem birača koji ne žive na teritoriji Srbije, na republičkim, odnosno lokalnim izborima u Beogradu, i sa tim u vezi nezakonitim intervencijama u biračkom spisku. Predsednica vlade u svom tvitu ukazuje da su se kod Arene okupljali upravo birači koji ne žive na teritoriji Beograda. Već ovakav navod pobuđuje sumnju u zakonitost izbornog procesa, budući da bi birači koji žive u inostranstvu svoje pravo da glasaju na parlamentarnim izborima mogli da ostvare tamo gde žive. Zbog čega oni dolaze u Beograd, prelaze put koji je verovatno dalji nego put do najbližeg konzularnog odeljenja Republike Srbije u inostranstvu i koji podrazumeva prelazak državne granice? Jedino logično objašnjenje za ovakvo neracionalno ponašanje, koje podrazumeva veći utrošak vremena i novčanih sredstava za put, jeste da ovi birači dolaze u Beograda da bi glasali i na lokalnim izborima.

Da je o tome reč, pored slučaja Arena, nedvosmisleno ukazuje i činjenica da su građani Beograda signalizirali na hiljade slučajeva poziva za glasanje licima koja ne žive na adresama na koje su ti pozivi stigli, popularno nazvanim “fantomskim biračima”.

Uzimajući u obzir ukupan broj lica koja su samo kod Arene uočena (reč je najmanje o nekoliko hiljada, obzirom da su autobusi pristizali celo prepodne), razmere intervencije u biračkom spisku moraju biti ogromne. Sasvim razumno deluje da se takve intervencije nazovu “veštačkim migracijama”.

Sve ono što je usledilo nakon izbornog dana – izveštaj CRTA-e, ulični protesti, izbegavanje RIK-a i drugih državnih organa da se o ovome sprovede istraga – ne ukazuje da je razrešenje slučaja Arena na pomolu. A to je već stvar koja bi trebalo ozbiljno da nas zabrine.

Autor je advokat i zamenik člana RIK-a u stalnom sastavu ispred ZLF-a