Prašina se ne sleže već danima, protestuje se u svim krajevima Beograda i šire, a posebnu pažnju javnosti privukla je pobuna srednjoškolaca protiv državne mature. Ideja „državne mature“ nije nikakva novina, takav vid završnog testiranja posle trećeg ciklusa obrazovanja poznat je u mnogim evropskim državama. Međutim, kako možemo verovati našem Ministarstvu prosvete da će kod nas biti isto kao i u zemljama Evropske unije, kada naš i njihov obrazovni sistem nemaju gotovo nijednu tačku ukrštanja?

Da počnemo od imena. Posle osnovne škole polaže se završni ispit koji se drugačije naziva i „mala matura“. Ako svršeni osnovci polažu malu maturu, zašto budući brucoši ne bi polagali veliku maturu ili državnu maturu? Zašto se prijemni ispit za srednju školu zove „završni“ kad učenici ništa nisu završili, tek su na pola školovanja? Dakle, postoji jedna nedoslednost u imenovanju, simptom da nema nikakvog plana kojim redom šta treba raditi.

Osim imena, o projektu državne mature ne znamo gotovo ništa. Znamo da je u oktobru 2020. i u aprilu 2022. godine sprovedeno pilot testiranje u više od 500 škola, gde je oko 52000 učenika simuliralo testiranje. Oni nisu imali mnogo elana za ovaj eksperiment, jer nisu bili prava pokusna generacija. Ta prava pokusna generacija maturira tek 2024. godine. Oni će do tada imati probne ispite – ove godine početkom juna i 2024. u aprilu. Javnost nikada nije jasno i javno informisana o tome kako je pilotiranje proteklo, nismo imali uvid u analizu uspeha, danas nemamo dostupnu nijednu pouzdanu informaciju o državnoj maturi jer je sajt https://matura.edu.rs/ u rekonstrukciji i nudi sam samo jednu činjenicu: „Projekat državne mature“ je trajao četiri godine, finansiran je od strane Evropske unije i okončan je u januaru 2023. Smatra se, dakle, da je posao završen i da ni za kakvim pitanjima i odgovorima nema potrebe. U martu 2022. održani su onlajn seminari za profesore i učenike, o čemu se obaveštavamo sa portala, ne znaju se ishodi tih seminara, ko su učesnici, zašto ih nije bilo više, zašto nisu bili oglašavani i promovisani u javnosti.

Znamo i da će đaci polagati tri ispita: srpski ili maternji jezik, matematiku i izborni predmet sa zadate liste (hemija, fizika, biologija, geografija ili istorija), što liči na koncepciju male mature kakvu imamo poslednjih 11 godina.

Ministar Ružić je nedavno na Osmoj sednici Odbora za obrazovanje, nauku i tehnološki razvoj i informatičko društvo rekao da je ponosan na malu maturu koja je „dovedena do perfekcije“. To kaže ministar Ružić, a šta bi rekao roditelj Ružić?

Šta bi rekao Branko Ružić da je profesor koji priprema svoje đake za ovo testiranje? Prvo bi primetio da su do 2023. sve tri zbirke samo preštampavane, samo su eliminisani u prvim godinama oni zadaci koji su bili na samom ispitu. Posle nekog vremena slova su zamenili kružići, pa su mali maturanti počeli da popunjavaju umesto da zaokružuju. Sve vreme su dopisivali, dodavali, prepoznavali, znajući vrlo malo, površno i nedovoljno. Godine 2022. bi se iznenadio što se pet predmeta, kombinovani test, svode na jedan izborni. Pomislio bi možda da se tako degradira i ovako urušen sistem, ali bi se utešio da možda učeniku koji će ići u medicinsku struku ne treba preterano istorija, kao i da budućem filologu nije neophodna fizika, opšta kutura je ionako precenjena… Međutim, neprijatno iznenađenje bi usledilo tek tekuće, 2023. godine, kada bi Branko Ružić zatekao i dalje jednu jedinstvenu zbirku za svih pet predmeta, iako kombinovanog testa više nema. Znanje se ne produbljuje, ono se skraćuje i svodi na nekolicinu činjenica. Poneki zadatak se iz izdanja u izdanje promeni, ali bez analitičnog i studioznog pristupa kakav bi bio poželjan i očekivan.

Kakvu državnu maturu učenici i profesori mogu da očekuju, poučeni iskustvom sa prethodnog polaganja?

Oni, kako trenutno stvari stoje, neće imati zbirke zadataka za pripremu ispita. Samim tim ne mogu znati kakva će biti struktura testova, težina zadataka, pa će prvi zadatak maturanata biti da otkriju i na licu mesta savladaju veštinu rešavanja testa, a tek onda mogu da se koncentrišu na svoje znanje.

Ono što na Internetu može da se nađe je bajkovito: standardizacija, svrsishodnost, pravdenost, pouzdanost, transparentnost, efikasnost, i nema razloga da sumnjamo da tako jeste u drugim zemljama, gde je to samo još jedno dotezanje sistema. U Srbiji imamo sve razloge da upravo verujemo da će biti suprotno: novac je uzet i mora da se opravda, mora da se prepiše lekcija od boljih đaka.

Ono što je učenicima, profesorima i čitavoj srpskoj javnosti potrebno jeste da se ovaj projekat odgodi. Da se naredne dve godine vode javne rasprave, koje će zaista biti javne, oglašavane, posećene. Da se svake godine narednih nekoliko godina samo isprobavaju modeli, kako bi se zaista doveli do savršenstva. Da mediji i čitava javnost o ovom problemu misle danonoćno, a ne samo kada počnu pobune, jer je zanemarivanje obrazovanja upravo izrodilo ovo što imamo danas: sumnju u nauku, nipodaštavanje profesorskog poziva, diletantizam, sveopšte neznanje i nekulturu koji, prirodno, rađaju nasilje u svakom obliku – osvetu loših đaka.

Preslikavanje tuđeg modela, površno, nedosledno, neprofesionalno, neće nikad biti dobro rešenje, kao što prepisivanje na kontrolnom ili na ispitu nikad nije dobro rešenje. Loše smo prepisali bolonjsku reformu, još lošije inkluziju. Da li biste voleli da vas vozi pilot ili operiše hirurg koji je prepisivao?

Državna matura kao ideja je dobro zamišljena: da celovito i isvrsishodno obuhvati i pokaže stečeno znanje. Prosveta u Srbiji prvo mora da se osposobi, zatim da ojača kao sistem, pa tek onda da izvodi eksperimente.

Autorski tekst Marine Vidojević, grupa za obrazovanje Ne davimo Beograd

Pročitaj i ovo: