Obeležavanje 20 godina od ubistva Zorana Đinđića

Povodom obeležavanja 20 godina od ubistva premijera Srbije dr Zorana Đinđića, Dobrica Veselinović, Natalija Stojmenović i aktivisti pokreta Ne davimo Beograd, položili su cveće na ulazu u zgradu Vlade Srbije. Tom prilikom Veselinović je poručio da je Zoran Đinđić svojom žrtvom ostavio svetionik da nas vodi u mraku koji ponekad deluje da potpuno obuhvata naše društvo.

“Mi danas umesto lamenta nad zaista turobnom sudbinom našeg društva, umesto lamenta nad nad svim propuštenim prilikama, želimo da pošaljemo poruku nade i pozovemo građane da se trgnemo iz letargije, odbacimo ulogu žrtve, i uložimo svu svoju energiju da od Srbije napravimo dobro mesto za život naše dece i budućih generacija” – izjavio je Dobrica Veselinović i poručio da je konačni poraz ubica Zorana Đinđića i onih koji su se njegovoj smrti radovali, u tome što njegova žrtva nije bila uzaludna, već je inspiracija u borbi za bolje društvo. 

“Mi snažno verujemo da u Srbiji ima budućnosti i za nas i za našu decu. Mi znamo da od Srbije možemo stvoriti zemlju koja će biti poštovana, zemlju koja je deo Evrope, zemlju iz koje ljudi ne žele da odu, zemlju u kojoj se deca rađaju.” – izjavio je Veselinović.  

* Celo obraćanje Dobrice Veselinovića prilikom obeležavanja 20 godina od ubistva premijera Srbije dr Zorana Đinđića: 

Danas imamo priliku da lamentiramo nad sudbinom Zorana Đinđića, našeg društva i nas samih, nad svim propuštenim prilikama ili možemo da se trgnemo iz letargije i odbacimo ulogu žrtve i počeno da se trudimo više, da učimo, da svaki dan budemo još bolji, da iskoristimo svu životnu energiju koju imamo da od Srbije napravimo dobro mesto za život naše dece i budućih generacija.

Mi snažno verujemo, mi smo ubeđeni da ovde ima budućnosti i za nas i za našu decu.

Mi znamo da od Srbije možemo napravti zemlju koja će biti poštovana, zemlju koja je deo Evrope, zemlju iz koje ljudi ne žele da odu, zemlju u kojoj se deca rađaju.

Danas, možda više nego bilo koji drugi dan moramo da budemo iskreni prema sebi samima, pogledamo se u ogledalo i priznamo činjenice, koje nisu lake, ali koje su svima evidentne.

Moramo da priznamo da nas je licemerje oprhvalo, da je naše društvo prepuno nemorala, zlobe i podlosti. Da priznamo da smo se prečesto kockali, kao ulog stavljali budućnost nerođene dece.

Zato mi danas odbijamo da Srbija i Srbi moraju da budu žrtve, da su osuđeni da budu nesrećni.  

Odbijamo da budemo taoci politike onih koji od Srbije zahtevaju da bude stradalna, da njena deca moraju da budu oruđa zaveta čiji je smisao, ako je ikada i postojao, odavno zaboravljen, onih koji smatraju da je u Srbiji osmeh ili znak ludosti ili nepristojnosti. 

Verujemo u ideal Srbije u kojoj su njeni građani srećni i u kojoj imaju pravo na osmeh, Srbije koju ljudi koji u njoj žive stvarno vide kao svoj dom. Srbije koja možda nije ni najveća, ni najmoćnija, ni najbogatija država na svetu, ali koja jeste dobro mesto za život njenih građana. 

Srbije u kojoj će naša deca videti budućnost svoje dece.  

Srbije koja može da bude i svoja i evropska, Srbije koja se ne boji da bude deo sveta.  

Srbije u kojoj priroda cveta.

Zato mi ne damo Srbiju.  Ne zato što se klanjamo lažnim idolima nacionalnih zabluda i mitova, već zato što se borimo za jedinu stvar koju možda još možemo samo mi da uradimo za našu decu.  Da im ostavimo tu Srbiju da im bude dobar dom.  A to je cilj vredan borbe.  

I hvala Zoranu Đinđiću što nam je svojom žrtvom ostavio svetionik da nas vodi u mraku koji ponekad deluje da potpuno obuhvata naše društvo. 

Jer, konačni poraz njegovih ubica i onih koji su se njegovoj smrti radovali jeste u tome što njegova žrtva nije bila uzaludna.  

Srbija Zorana Đinđića je i dalje tu.  Ona je u nama.