На данашњи дан пре 23 године започела је војна агресија НАТО пакта и бомбардовање Србије односно СР Југославије.

Завршили смо двадесети век изопштени, сами, нападнути од стране најмоћнијег војног савеза на свету. Завршили смо двадесети век као разорена земља. Док су родитељи сахрањивали децу, а колоне избеглица напуштале своје домове, они чија нас је неодговорна политика довела до амбиса су се усељавали у луксузне станове у Београду.

Нема речи које могу описати гнев који сви ми осетимо, када знамо да су једни – тадашњи, а нажалост и садашњи властодршци – рат искористили за сопствено богаћење, а над другима су почињени најстрашнији злочини. Исти гнев и бол морамао да осетимо без обзира да ли се ради о убијеним припадницима српске, албанске или било које друге националности, без обзира да ли се ради о Милици Ракић или браћи Бериша. Због истог гнева и боли не смемо дозволити себи да будемо равнодушни или да навијамо у сукобу и агресији Русије у Украјини.

Исти људи који су деведесетих били неодговорни, воде нас и данас. Ти исти људи опет нас деле по другим основама, али са једнаком жељом да они профитирају, а ми будемо посвађани и међусобно сукобљени. И зато није чудно то што многи од нас не верују да је наша будућност и будућност наше деце овде. Али баш због тога што је садашња власт неодговорна, код нас мора да превлада одговорност.

Ми морамо бити одговорни према нашој деци. Ми имамо обавезу, ми МОРАМО, да се боримо за будућност. Само ако овде, од ове земље направимо добро место за живот у коме ће наша деца видети будућност своје деце, само тако ћемо одужити дуг који имамо према онима који долазе после нас. Ми данас немамо право ни места за одступницу. Ми се МОРАМО изборити за то да наша Србија има право на будућност.

Данас ми полажемо испит пред нашом децом. А тај испит МОРАМО да положимо!

Pročitaj i ovo: