У петак, 8. марта 2019. године, тачно 110 година откад је први пут обележен Међународни дан жена у свету, у Србији се догодио низ инцидената који су нас подсетили да борба за равноправност жена још увек траје.

Један од напада доживела је Драгослава Барзут, активисткиња организације Да се зна, приликом доласка на Протестни марш поводом Осмог марта. Неколико младића пратило је и напало Драгославу и друге активисте/киње Да се зна, а затим су је и вређали и пљунули. У току вечери, на догађају након доделе феминистичких признања коју је организовао Културни центар БеФем, активисткињу Иницијативе Не давимо Београд Ксенију Радовановић један је мушкарац вређао и физички напао. Раније истог дана је и Славица Терзић, возачица ГСП аутобуса, претрпела физичко и вербално насиље од другог учесника у саобраћају, а ситуацији с претњама Марији Лукић не назире се крај. Три активисткиње из Импулса у Тутину су такође биле вербално нападнуте.

У свим овим случајевима, жене које се храбро боре против патријархата – залагањем за права ЛГБТ особа, борбом против сексуалног узнемиравања на радном месту упркос медијском линчу, борбом за учешће жена у јавном и политичком животу и савесним обављањем традиционално мушких послова – нападнуте су на начин на који се родно засновано насиље одвија сваки дан. Ово су само медијски видљиви случајеви, а скорашње истраживање ОЕБС-а показује да је 70% жена са територије Западног Балкана током живота доживело неки вид насиља. Феминистички покрет се већ деценијама бори за друштво без насиља, доследно указујући на проблем мушког насиља над женама и на механизме који то насиље омогућавају. Обележавање Осмог марта било је прилика да скренемо пажњу на угрожавање женских радних права, али сви ови инциденти подсетили су нас да је први услов достојанственог рада да живимо без страха, вређања, физичких напада и сексуалног насиља. Учешће жена у јавном и политичком животу не треба да буде чин индивидуалне храбрости, већ нормалан друштвени процес у коме тражимо решења у корист целе заједнице. Медији треба да буду простор дијалога у коме равноправно учествују жене, мушкарци и сви остали, а не припрема спискова за одстрел и нападе под изговором лажне слободе говора. Ако желимо такав политички систем и јавни и медијски простор, потребно је да препознамо улогу феминисткиња и феминистичког покрета, и да их подржимо.

Због свега наведеног, најоштрије осуђујемо ове мизогине и хомофобне нападе и захтевамо да случајеви буду брзо процесуирани, а насилници приведени правди. Такође, захтевамо да медији адекватно извештавају о овим случајевима те да без увијања, релативизације и разводњавања допринесу осуди насилног понашања и развијању политичког дијалога ка решењима која у први план стављају интересе жртве. Морамо се одлучно супротставити насиљу коме су изложене жене у Србији, а посебно оне које живе у сиромаштву и које су вишеструко маргинализоване. Потребно је да одлучно станемо уз жртве и захтевамо од институција да без резерве учине исто, а да у јавности не дозволимо естрадизацију ових случајева.

Овакви напади и инциденти неће нас обесхрабрити ни уплашити, већ зближити и ујединити у одлучној заједничкој борби за равноправно и солидарно друштво, за друштво у коме ће сваки дан бити дан жена и дан без насиља.

Саопштење потписују:

Иницијатива жена Србије, Иницијатива Не давимо Београд, Удружење за радна права жена – РОЗА, Центар за женске студије, Иницијатива #МамеСуЗакон, Секција жена УГС НЕЗАВИСНОСТ, Реконструкција Женски фонд, Друштвени центар Октобар, Леви самит Србије, Алтернативни центар за девојке, БеФем, Жене у црном, Импулс из Тутина, Организације за промоцију активизма ОПА, Да се зна