Инстант решења и спасиоци не функционишу. Инсистирање да се буде део колоне с појединцима чије вредности не одговарају великом броју демонстраната грађане гура у апстиненцију. Рачунамо на оне људе који не верују да понављање истог покушаја може да доведе до различитог резултата.

NIN fotografija

Период од октобра 2016, када су иницијативе Не да(ви)мо Београд, Локални фронт из Краљева и Удружени покрет слободних станара из Ниша најавиле заједничко деловање под окриљем Грађанског фронта, наизглед делује садржајно. Саша Јанковић и Љубиша Прелетачевић Бели пролетели су политичким небом и пали у заборав, основани су и Савез за Србију, Покрет слободних грађана и Народна странка, а однедавно је и Сергеј Трифуновић упловио у политичке воде. Истовремено, међутим, не само да нити један од већ нагомиланих друштвено-политичких проблема није решен, већ су се, ако ишта, продубили, о чему сведоче и грађански протести „1 од 5 милиона“ као најозбиљније антирежимске демонстрације још од Петог октобра. С друге стране, НДМБГД је учествовао на београдским изборима и наставио теренски и истраживачки рад; УПСС је серијом протеста и трибина указао на малверзације у пословању нишке топлане, уједно одјавивши око 6.000 грађана с прескупог система даљинског грејања; ЛФ је у скупштини Краљева, као неочекивани каменчић у ципели скупштинске већине, наставио да представља грађане који су их изабрали. У јеку протеста, ГФ је одлучио да интензивира свој рад и ступио је у контакт с двадесетак грађанских иницијатива широм Србије. Радомир Лазовић из НДМБГД, Ђокица Јовановић из УПСС-а и Предраг Воштинић из ЛФ-а за НИН предочавају да су се грађани из Младеновца, Бечеја, Пожеге, Ваљева, Врбаса, Зрењанина, Суботице… сами организовали против примера очитих коруптивних пракси и да су, тражећи саборце, пронашли ГФ. Уозбиљавање рада, додају они, свима може да донесе искључиво корист, јер су се однедавно појавиле и жеље појединаца да учешћем у ГФ-у проперу своје биографије, па је и ширење асоцијације на нове иницијативе одличан пут ка очувању тешко стечених легитимитета и кредибилитета. Како се по њиховом мишљењу ситуација променила од октобра 2016. до данас?

– Шта смо као друштво изгубили?

Лазовић: Грађани сваког дана губе све више, и од пре те 2016, јер се институције непрестано растачу, а перспектива губи. Међутим, губљење опција за осмишљавање политичког живота у Србији навело је УПСС, ЛФ и НДМБГД да међусобно појачају сарадњу и да се отворе ка другим самоорганизованим иницијативама у Србији које се баве локалним, животним проблемима. Дакле, први вид борбе је дефанзиван – одбрана радних права, јавних добара, људских и мањинских права, слободе медија, уопште јавног интереса – а у перспективи ће бити и проактиван у смислу осмишљавања државе у каквој желимо да живимо.

Јовановић: Да се транзиција није одужила и да није дала трагичне резултате, независно од тога ко је на власти, нас тројица се не бисмо ни познавали. Приближило нас је бављење конкретним, ургентним, локалним проблемима које су партије до сада могле макар да адресирају, али најчешће то нису чиниле. Приближило нас је и хоризонтално, демократско одлучивање, па и у платформи ГФ-а стоји да чланице настављају да раде и самостално. У нашим условима, грађанско удруживање је ексцес и морало је да се одвија спороходно и сврсисходно. Транзиција се у последње време убрзала, згуснуло се историјско време, оно што се код нас деси за два месеца у мирнијим срединама се не деси ни за десет година. Људи су почели да самоорганизовано излазе на улице, схватили су да свој динар и своја јавна добра морају да бране сами, а ГФ се због досадашњег рада указао као њихов природан савезник.

– Да ли мислите да је било какво политичко удруживање могуће без лидера?

Лазовић: Грађани су систематски удаљавани из политике, јер својом контролом могу да покваре дилове који науштрб јавног интереса остварују профит. Политика без грађана није политика. Циљ нам је да утврдимо механизме којима ће што већи број људи равноправно моћи да искаже свој став и опуномоћи се. На тим принципима је НДМБГД, уосталом, на београдским изборима освојио скоро 30.000 гласова, а ЛФ ушао у локалну скупштину у Краљеву.

Воштинић: Није тешко схватити потребу за хоризонталним учешћем, јер све друго већ имамо и видимо где нас је довело доношење одлука с врха. Данас је принцип хоризонталности питање солидарности на коју смо као друштво принуђени. У последње две-три године, клијентелизам и колаборација су кулминирали, а сви смо чекали неког спасиоца који ће с палубе лађе нама у чамцима да довикне где је уже. Прилично дангубно.

Јовановић: Ауторитет више не сме да буде ни човек ни презиме, већ факат, чињеница, а ми то потенцирамо. Резултати нису изостали, али процес мора да буде дуг да би био учинковит.

– Једна од првих реакција на вест о интензивирању вашег рада дошла је од Драгана Ђиласа који је рекао да савремени тренутак захтева пре свега уједињену борбу против актуелне власти. Плашите ли се оптужби за разједињавање опозиције? Да ли сте имали прилике да сарађујете с партијама?

Лазовић: Сагласни смо да је сарадња неопходна, нарочито око слободних и фер избора, слободних медија и борбе против насиља, али није јасно како смо онда дошли до тога да се „гура“ једна колона и да се сада договара шта ће се десити кад се избори буду десили, а од њих смо далеко. НДМБГД је сарађивао у радној групи за утврђивање изборних услова и у припреми Споразума с народом, али без квалитетног исхода. Уз то што би контрола власти требало да буде посао сваке опозиције, независно од идеолошке провенијенције, упадљиво је изостајала и лева опција која би бранила свет рада. Услови рада и живота, питање плате и безбедности на раду, социјалне заштите уопште – то већ јесте у фокусу ГФ-а.

Јовановић: Већ неколико година сви ми радимо своје послове на локалу који су нам приоритет. Избори су питање другог реда. Актуелна власт нема шта да понуди и не уме да организује друштво, али је банално рећи да смо опозиција – били бисмо критичари сваке лоше власти. Велики број опозиционих актера били су већ актери претходних власти и транзиције. За разлику од УПСС, ниједна се партија у Нишу није стручно и систематично бавила проблемима грађана. То знам јер од нас траже анализе, чак и представници власти. Испрва су нам долазили с понудама, али сви смо остварени људи у својим пословима и да смо хтели да будемо у некој партији, до сад бисмо већ били. Из нашег искуства, у партијама су често аматери и нестручни људи. Зашто бисмо онда с њима сарађивали?

Воштинић: Не треба конфронтацији одузети конструктивну улогу, а наша сарадња с партијама у Скупштини Краљева била је управо таква. Кад вам усвоје неки амандман или расправљају о укидању неке лоше већ усвојене штетне одлуке, сарадња се одвија као обавеза. Ипак, скупштинска већина је до сада углавном била незаинтересована за дијалог, нарочито кад треба да се спроведе неки партијски план који је најчешће погубан по јавне интересе и ресурсе. Ако ГФ није конципиран по принципу коалиционог удруживања, већ солидарне сарадње, не видим ни како ни зашто бисмо с неком партијом ушли у неки вид трговине. Увек смо за разговор, нарочито у домену заштите институција као елементарне самоодбране, али бирамо с ким нешто креирамо.

Јовановић: При томе, наша политичко-партијска традиција јасно показује да сарадња подразумева утапање и опортуно склапање компромиса, што би за нас значило губитак додира с реалним проблемима због којих смо се и окупили.

– Томе присуствујемо у Савезу за Србију где је избор антиваксера и хомофоба Владимира Димитријевића за говорника на последњем протесту изазвао приличне контроверзе.

Лазовић: Инсистирање да се буде део колоне с појединцима чије вредности не одговарају великом броју демонстраната грађане гура у апстиненцију, не само изборну, већ и ширу политичку, пасивизира их и отежава њихово укључивање у политичке токове. Без њиховог учешћа, борба за одбрану достојанственог живота и против приватизације јавних добара је немогућа.

Јовановић: Инсистира се на социјалној правди, која не значи ништа. Социјална сигурност је већ други пар рукава. Привремени и повремени послови се у нашем језику зову „надничарење“, а на том нивоу читавих генерација без сигурности и перспективе које ни кредит не могу да подигну већ смо били, и то пре Првог светског рата и онда између два рата. Извршитељи као утеривачи дугова људима узимају и црно испод нокта, а заборављамо да је самодржац Милош Обреновић 1835. донео закон према којем кућа, окућница, крава и во не могу бити предмет дуга. Ми заборављамо сопствену модернизацијску традицију. Социјалну сигурност је немогуће увести преко ноћи, али је важно макар ставити је на дневни ред.

– Планирате ли излазак на изборе?

Воштинић: То је једно од бројних наметнутих питања у нашем друштву. Избори се потенцирају као једини вид политичког учешћа грађана, што је недопустиво. Парламентарни рад јесте комплементаран, а можда је и најучинковитији вид учешћа у политичком животу за организацију каква је наша, али смо због услова у којима би се спровели од њих веома далеко. А потенцијална цена су трошење енергије и времена за бављење конкретним проблемима. Уосталом, учешће на изборима не мора да буде само путем изборне листе. Понекад је довољан и став о њима, подршка или бојкот.

Јовановић: Мислимо да грађанин мора да буде активни судионик у политичком животу и оних дана када нису избори. Сваки пут кад од некога чујете да га политика не интересује, то је доказ да су партије успеле да му огаде политику толико да ни не види да је одмах по изласку из стана или куће постао политичко биће. Притом, сви медији у Нишу изузев неколико портала чији је домашај у старту сведен ни не смеју да помену УПСС. Евентуална кампања је у тим условима пуцањ у празно, зато је рад ГФ-а превасходно теренски, у непосредном контакту с људима. Сви мучимо исту муку.

Лазовић: Ма, ми, грађани смо терен. Не идемо ми из својих канцеларија, кола и одела међу људе. Ми нећемо отићи првим возом у случају неуспеха, јер немамо где да одемо. Инстант решења и спасиоци не функционишу. И ја бих волео, али не функционишу. Потребни су ангажовани, информисани грађани који ће да одвоје времена и енергије колико имају, да лоцирају проблем који их тишти и да у сарадњи са суграђанима пробају да га реше. Грађани су до сада имали прилике да се политиком баве само у удружењима каква су наша. Трибине, протести, јавни захтеви, пласирање примедби и подизање тужби, све је то политика. Ако човек жели да се бави својим непосредним окружењем, он то не може, и онда ћути и трпи до избора, па укруг. С друге стране, противник гласаче уцењује и ставља их пред свршен чин, располаже јавним средствима као да су сопствена, изборне борбе су у старту изгубљене, макар засад, али смо успели да мимо избора разгласимо шта се дешавало са спалионицом смећа у Винчи или у Београду на води, између осталог.

– Људи воле брза решења и препознатљива лица. На таласу протеста је најављено да ће Ђилас до краја марта оформити Странку слободе и правде, ДС најављује укрупњавање и заокрет улево… могу ли они да изнесу неку прогресивну политику?

Лазовић: Цитираћу једног паметног човека, Предрага Воштинића: желим им све најбоље да стање у Србији промене набоље. Ми рачунамо на оне људе који не верују да понављање истог покушаја може да доведе до различитог резултата.

Воштинић: Колективна осуда било кога у таблоидној јавности ничему не доприноси. Верујем да у свим партијама постоје добри и честити људи с добрим идејама. Њима желим да у свом раду успеју. С друге стране, да су до сад били успешни, ГФ не би ни постојао. Готово све данашње партије у Србији настале су разједињавањем. Ми настајемо укрупњавањем и мислим да сличне процесе у другим организацијама треба подржати, јер сведоче о свести да је сарадња неопходна.

– Како у контексту грађанског ангажмана који прижељкујете сагледавате актуелне протесте „1 од 5 милиона“? Чланови ЛФ-а су једном чак и пешке дошли из Краљева у Београд…

Лазовић: Као испољавање незадовољства које није партијски оркестрирано и које се мора подржати и помоћи. Трудимо се да истакнемо нама битне вредности и уверење да ниједна борба не сме да крши уважавање и поштовање свеукупног плурализма. Дуго смо се за ту тековину борили да бисмо је жртвовали због смене једне власти.

Воштинић: Демонстранти су наши природни савезници, а протести, баш као и избори, нису једини вид политичког учешћа. Ови протести су већ помогли оснивање бројних грађанских удружења у Србији и то је добар показатељ да нису узалудни.

Јовановић: Реч је о изласку друштва у јавност који оповргава тезу да не постоји енергија за промену. Право на побуну је једно од основних људских права и треба га користити.

– Где у вашем раду позиционирате тзв. национална питања? Чини се нико није имун да по потреби зазива питања Косова и Републике Српске.

Јовановић: Социолошки и историјски гледано, власт која не може да реши кризу крене у потрагу за непријатељима, па их ако треба и произведе. Цео Совјетски Савез је живео у страху од спољних и унутрашњих непријатеља, а државници су на питање ко су ти људи одговарали: „Непријатељ никад не спава“. Национална питања су и емотивна и идентитетска и културна, али не смеју да доведу до сукоба из којих политичари и тајкуни имају једину корист. Ако је цела тајкунарија могла да се уједини око судбине Агрокора, зашто ја не бих могао да сарађујем с неким професором из Загреба или Приштине? За нас, национална питања су социјална питања. Ако интерес свих нас није задржати људе у земљи, обезбедити им услове за смислен живот и створити пријатеље у окружењу, не знам шта јесте. Беже људи и из Косова и из Босне. Интереси су нам исти. Уосталом, нација није строго етнички појам, већ се може односити и на мањине, како Мађаре или Роме у Србији, тако Србе у Косову или Хрватској. Државе дођу и оду, ми то добро знамо, али људи остају.

Воштинић: Замковито је то, јер национална питања треба да дефинишу грађани, а не људи на власти, а код нас је принцип болесно изокренут. Не само што нам кажу да је Косово национално питање, него нас онда терају на изјашњавање да ли смо за или против независности Косова. А дрипци који су стварали тај рат дан-данас подгревају конфликте и међусобно се друже. Притом, ми не знамо шта пише у Бриселском споразуму, ни који нам је маневарски простор, ни које су нам обавезе. Логично би било да је Србија за све ово време развила платформу с високим националним консензусом. Тад би косовско питање било национално, а тренутно је национално питање скидање злочинаца с власти, где год они били. Овако, рецимо, имате север Косовске Митровице као престоницу српске парадржаве у којој је могуће убити политичког противника и да за то нико не одговара, што погодује међусобном оптуживању Приштине и Београда за то што случај није расветљен. У таквом животном вакууму, људи опет морају да се референдумски изјашњавају о Косову, а не о злочину, и да се онда проглашавају за издајнике или националисте. Не треба учествовати у наметнутим темама, већ заједно наметати теме и разрађивати их.

– Председник Вучић је недавно рекао да га је „ЕУ преварила“ о приштинској платформи, а опозиција такође од Брисела очекује веће учешће макар у контроли аутократије. Који је ваш став о евроинтеграцијама?

Лазовић: Не треба имати илузије да Брисел има своје интересе у Србији. Наши интереси су уређење друштва, добри односи с комшијама и с главним тржиштем с којим сарађујемо, а то је ЕУ, и позитиван приступ евроинтеграцијама, уз пуну свест о њиховим манама. Свесни смо и да актуелна ситуација одговара ЕУ, јер представљамо јефтину радну снагу, а зарад стабилности су спремни да зажмуре на кршење људских права. Таква је ситуација и унутар Уније, а камоли овде, изван њене периферије. Чекање на међународну заједницу да би се срушио Вучић и установио бољи систем није најпаметније решење. У Србији има пречег посла.

Јовановић: Верујем да ће нас и улазак и неулазак у ЕУ коштати, али да ће нас неулазак коштати више, не само материјално. Уосталом, два светска рата су породила ту организацију и докле год је мир у њеном темељу, а мир је непроцењив, ЕУ има више да понуди него да одузме. Без обзира на све њене мане.

Воштинић: Спољна политика је политика могућег, јер као што ни Берлин не може да одлучује о својој међународној позицији, тако не можемо ни ми. Хтели или не, мораћемо да се повинујемо одлукама оних који су моћнији. То већ радимо. Међутим, док се ми још споримо око граница и гледамо где можемо да пређемо с пасошем, а где с личном картом, Европа је с границама раскрстила, и то педесетак година након најкрвавијег рата у њеној историји.

Лазовић: Ми не можемо да се договоримо ни да ли је увођење канализације у преосталу половину Београда важније од изградње луксузних комплекса…

Јовановић: Пола водовода у Нишу је у азбестним цевима…

Воштинић: А у Европи има градова који се водом снабдевају из три државе. Ми, рецимо, имамо велико законско наслеђе које је умногоме селективно или неспроводиво. То је на хиљаде закона које нисмо ни почели да примењујемо, а њихова локализација уопште није неспроводива, него се ми не бавимо великим областима сопственог друштвеног живота, па се с европским законодавством усаглашавамо декларативно.

Лазовић: Код нас Томислав Николић и његови синови могу да имају викендице на заштићеном подручју Савског насипа, дете Жељка Митровића може све, па и некога да убије на улици, идеја истополних заједница важи за премијерку, али не и за остале грађане. Треба да поправљамо законски оквир, али предуслов постојања државе и друштва су институције које гарантују равноправност. А ми ни то немамо.

Воштинић: Ето, ми смо се код канализације зацементирали, то је наш национални интерес. А једино ГФ о томе говори.

 

Стефан Славковић

Извор: НИН број 3559, 14.03.2019.