Да ли ће деца или унуци бити поносни када се једнога дана суоче са „учинком“ предака? Можда ће поглед из перспективе наследника да помогне јуришницима на Калемегдан да се врате реалности и угледају штету коју су спремни да почине. И одустану

Замислимо мирно јутро у недалекој будућности. Београђани и остали, којих се то тиче, сазнали да се одустало од жичаре. Уместо кука и верига, забијених у остатке Сингидунума, планира се мост, како и треба да буде. Визуре очуване, преостало дрвеће башкари своје богате крошње на сунцу, птице негују своје младе, a oд силнe лепоте и цвркута, Горан Весић, заменик градоначелника, доживео преображај и понавља покајнички: „Знам да ништа не знам, нека стручњаци одлучују о стручним питањима“.

Почиње међусобно честитање и грљење, пишу се дирљиви Фејсбук постови, твитује се страсно, све ври као у котлу – подједнако у реалном и виртуелном свету. Велика је победа извојевана. И онда, осим неколицине кредибилних и доследних бораца за град Београд са дугим стажом, попут архитеката Драгољуба Бакића и Бојана Ковачевића, Иницијативе Не давимо Београд, а у скорије време и невладине организације Европа Ностра Србије, и других мање видљивих, помислим на све оне голубиће превртаче, који су – као што то обично бива – испод скута режимских управа одједном ускочили у први ред великих бораца за истину и правду.

Ето, на пример, Републички завод за заштиту споменика културе, кључна институција за доношење стручних одлука и мишљења о изградњи станице жичаре на културном добру од највећег, тзв. изузетног значаја. Републички завод био је много пута помињан у јавности током последњих месеци, као институција која претходно није обавила свој посао како би требало, тј. која је одговорила позитивно на предлог за изградњу жичаре тамо где јој није место.

После бројних јавних прозивки, више од половине стручњака ове куће реаговало је апелом надлежнима и медијима, у којем су изјавили да се децидирано, из стручних разлога, не слажу са пројектом, наводећи таксативно документа, која су до тада, судећи по датуму писања апела (9. април 2019), била свима њима непозната. Међутим, шефови одељења су, по функцији, делимично или у потпуности, још од 2015. били упознати са документима који су стизали у Завод у вези са жичаром. Упркос томе, двоје од њих потписали су апел, као да претходно баш ништа нису знали.

Било би професионално коректније да је одржана седница Стручног савета, што се није догодило, као и да су шефови организовали састанке одељења којима руководе, упознали колеге са документацијом и омогућили њихово формално изјашњавање. Ни ово друго се није догодило.

Да су шефови обавестили чланове својих одељења, већина стручњака Републичког завода знала би о чему се ради и могли би благовремено наступити као покушај коректива рада директорке и њене помоћнице, пре потписивања дозволе за изградњу жичаре из фебруара 2019. Колико је одвећ дуго ћутање у Републичком заводу ишло наруку заштити Београдске тврђаве – нека читаоци просуде сами.

Можда је баш због свега тога известан број часних стручњака исте куће, наизглед неочекивано, одбио да стави свој потпис на поменути апел, а неки други међу њима су то учинили, бирајући мање зло. Постоје, дакле, стручњаци, који су били умешани у мањој или већој мери, а сада ћуте и вероватно им је непријатно – али постоје и они други, „вештији“, који гледају да ситуацију што боље искористе за медијску самопромоцију. Тако се уједно и скреће пажња са чињенице да нису ништа предузели, а могли су.

Када је реч о ставу Управног одбора Републичког завода, нужно је да његови чланови, којима је случај гондоле на захтев Министарства културе коначно предат на мишљење, одлуче да ли је изградња жичаре корисна и да неће нанети никакву штету – или је потпуно супротно. Међутим, чланови УО су избегли да се изјашњавају о томе, и поред богате документације која им је достављена.

Необично је да Управни одбор не увиђа оно што је кристално јасно бројним струковним организацијама, које су се недвосмислено изјасниле против пројекта жичаре, стајући тиме у одбрану и заштиту културног добра од изузетног значаја. Још је необичније што се Министарство културе прогласило ненадлежним у том случају(?!) и спремно је да расправља само о томе да ли је прекршен закон.

Да ли је то довољно? Па није, а ево и зашто.

Пре неку годину, захваљујући деловању Републичког завода и стручне комисије археолога формиране од стране истог завода – да се не би реметила траса ауто-пута – уништени су остаци новооткривене репрезентативне ранохришћанске базилике код Беле Паланке, настале између 4. и 6. века. Да је било воље и професионалне савести, та би грађевина – важан центар раног хришћанства у близини епископског седишта Ремезијане (данашња Бела Паланка) – постала споменик културе од великог, или чак од изузетног значаја. Њени драгоцени остаци отишли су у неповрат само зато што јој није благовремено додељен споменички статус, чиме би била законски заштићена, и што би обезбедило њено очување. Ово образложење управе Републичког завода тим поводом прави је доказ тачности изреке: онај који хоће, нађе начин, док онај други тражи изговор.

Иако је у случају ранохришћанске базилике закон номинално поштован, та је грађевина, уместо да буде истражена, конзервирана и презентована – уграђена у подлогу ауто-пута. Надам се да је јасна потенцијална паралела са случајем жичаре: пуко поштовање закона и законских аката није довољно за очување културног добра – потребно је и нешто знања, као и професионалне етике и личног интегритета.

Највредније споменичко наслеђе Републике Србије поверено је на чување и заштиту Републичком заводу за заштиту споменика културе и Министарству културе и информисања, као вишој инстанци. Уколико те две институције остану на својим тренутним позицијама спрам оног што се спрема Београдској тврђави, архисимболу Београда – струци и грађанима преостаје да, као у средњем веку, своју наду положе у Божију интервенцију. Па можда упали.

А можда да се незналице које одлучују запитају, макар на трен, да ли ће њихова деца или унуци бити поносни када се једнога дана суоче са „учинком“ предака? Можда поглед из перспективе наследника помогне јуришницима на Калемегдан да се врате реалности и угледају штету коју су спремни да почине. И одустану. Приреде нам јутро с почетка овог написа. Добро јутро!

Александра Давидов Темерински
Извор: НИН број 3571, 06.06.2019.
http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=119473