Достојно умрети, то значи умрети у миру, и колико год је могуће безболније. Важан је и осећај да околина, и то не само најближа породица, већ цела заједница о умирућима брине. То су суптилне ствари, али веома значајне

Владимир Манигода, један је од „најнормалнијих“ људи које можете срести, у данас малтене заборављеном смислу те речи, кад се нормалним сматра себичлук, егоизам, па чак и похлепа и отимачина. Он је свему томе супротност, оличење скромности и пристојности. Годинама књижар, схватио је да више неће да ради за друге, јер му новац није „довољна мотивација за било шта“. Са братом и групом пријатеља основао је Контраст издаваштво, како би промовисао одређени „сет вредности“ – потребу да кроз објављене књиге „мења себе и своју околину“.

Из истог порива, Контраст се одрекао целокупног прихода од зборника Достојно јест у корист Белхосписа, прве организације у Србији за палијативну негу оболелих од канцера. Као иницијатор овог хуманог чина, Манигода је проглашен НИН-овом личношћу године.

Разлог за такво опредељење новца био је личан у случају Белхосписа, али му је на уму било опште добро и ширење информација да ни у Србији више ниси сам у невољи. Да постоји неко ко је вољан и стручан да да подршку и онколошком пацијенту, и његовој породици. Међутим, та акција није била прва ове врсте, идеју о потреби за борбом, уместо предавања, за променом, уместо препуштања, Манигода је ширио и кроз сарадњу са Иницијативом Не да(ви)мо Београд, такође објављивањем специфичних зборника и преусмеравањем средстава на више циљеве.

„Тим књигама смо посејали семе, сваког ко их има, оне константно подсећају на проблем“, каже Манигода. Ово онда тера јавност, уз подстрек медија, да се о датом проблему проговори, расправља, док је дискусија први корак до покушаја да се изнађе решење за спорну ситуацију. Манигодин би мото стога могао да буде мењање негативног у позитивно, пасивног у активно.

Он говори за наш лист о томе како је све почело, као и каквом циљу стреми.

Откуд назив Контраст?

Отуд што сам мало наопак, што је добро у случају када се у посао крене са минималним, готово никаквим средствима, али временом уме и да засмета, што човека натера да самог себе регулише како би био функционалнији и да би посао кроз њега таквог растао.

По чему се Контраст разликује од осталих издавачких кућа?

По томе што конкуренцију не доживљавамо као такмаце, већ као колеге и сараднике, а тржиште не држимо ареном за међусобно „убијање“. Наша је пословна политика еколошка, не у смислу коришћења таквих материјала, већ у смислу да штампамо у количинама за које постоји права потреба, тако да нема отпадака.
Такође, трудимо се и да нам промоције буду мало другачије. Тако смо поводом издавања књиге Идоли и последњи дани направили бенд, месецима увежбавали нумере и наступили у оквиру промоције у КЦ Град. Нешто слично спремамо и за промоцију биографије Џои дивижна.

Хуманитарна акција донирања новца за Белхоспис није била прва ове врсте?

У сарадњи са Иницијативом Не да(ви)мо Београд, издали смо две хуманитарне књиге, зборнике поезије и критичких текстова, што се показало као врло добар начин прикупљања средстава за добре циљеве, али и начин да се пошаље снажна симболична порука.

У случају Достојно јест, побуда је била личне природе, смрт ваше мајке?

Неколико сати пре њене смрти, кад више није занимала ни Хитну помоћ, ни друге установе, сазнао сам за Белхоспис који се бави палијативном негом, и то не само кроз медицинско збрињавање онколошких пацијената, већ свеобухватно, кроз психолошку помоћ и друге врсте подршке оболелима и њиховим породицама. За нашу је тад већ било касно, али сам тад одлучио да ћу једног дана учинити све што је у мојој моћи да се чује за Белхоспис, како други не би долазили у ситуацију у каквој смо се ми нашли.

Зборник је рађен по систему „најбоље од најбољих“?

Не до краја, јер постоји још аутора који су заслуживали да уђу у избор, али због рокова нисмо могли до свих да стигнемо. Књига Достојно јест је изашла средином септембра и направила велики успех.
Сви су се од седамдесетак аутора одрекли хонорара, као што су штампарије Ноу качи и Еуропапир Дунав донирале материјал за првих 1.000 примерака, а власници књижара драстично снизили рабат?
О хонорарима се није ни причало, колега Данило Лучић и ја смо свима са којима смо контактирали рекли да скупљамо новац за палијативну негу.

Шта говори то што су се други аутори после јављали и питали зашто и њих нисте уврстили у зборник – о постојању солидарност или жељи да се уђе у еминентан избор?

Нешто помешано, и хуман циљ, и жеља да се буде у таквом друштву које обухвата и академике и врсне писце млађе генерације.

Да ли ће Контраст и даље сарађивати са Белхосписом?

Свакако, кроз промоције, али имамо и сајт достојнојест.рс где смо пружили могућност људима са искуством сличном мојем да поделе своју причу, што ћемо наставити да негујемо. Те приче није лако испричати, али је неопходно, како због личног бољитка, тако и због подизања свести оних који се, на своју срећу, нису са тим сусрели. За оне који су прошли кроз проблем, причање личних прича има терапеутско дејство, што могу да посведочим сопственим примером.

Шта значи достојанствено умрети?

То значи умрети у миру, и колико год је могуће – безболно, иако ово у случају онколошких пацијената никада није могуће, па онда – што безболније. Важан је и осећај да околина, и то не само најближа породица, већ цела заједница, о њима брине. То су ситне суптилне ствари, али њима веома значајне.

С обзиром на то да сте сарађивали са Иницијативом Не да(ви)мо Београд, претпостављем да имате јасну представу и шта је достојанствен живот?

Тако је, с обзиром на то да смо сви мање-више сличних година, препознали смо генерацијски да постоји озбиљан проблем у нашем друштву, и да се не ради само о Савамали, већ да је то само симптом болесног друштва у ком живимо. Наша је жеља да се и надаље бавимо не само симптомима, него лечењем болести. У плану нам је пројекат Критички осврт на Устав Републике Србије. Издање би било мало модерније, занимљиво и јефтино, а цео приход би поново ишао Иницијативи.

Значи ли то да се систем не мора мењати изнутра, бављењем политиком, већ и тако што свако може да пружи одређени допринос кроз посао којим се већ бави?

Управо тако. Ја још не познајем систем који се променио изнутра, јер они који су дошли до позиција моћи, прошли су не школу политике, већ система. Они немају апсолутно никакав подстицај да такав систем мењају, а сви могући идеали које су на почетку својих каријера баштинили, временом нестају. Зато је за мене политика пре свега прича о вредностима. Ако су у једном систему све вредности изгубљене, заборављене, сигурно их нећемо наћи у срцу тог система, већ искључиво на маргини. Добра ствар овог политичког тренутка јесте у томе што је маргина постала преширока и потреба за променама акутна.

Да ли се већ види да ствари крећу набоље, када се ради о повећању свести о потреби за лечењем друштва?

За такву тврдњу немам никаквих доказа, али ми се чини да се о томе више разговара, што је увек добар почетак. Идентификовањем узрока болести једног друштва стварамо плодно тло за промену, чиме се бави све већи број пре свега младих људи који размишљају другачије. Имам утисак да живимо у политички јако узбудљивом времену и да нас још већа узбуђења тек очекују.

Шта за вас значи признање НИН-а за личност године?

Размишљао сам о томе, и, иако нисам до краја свестан, јер је част стварно превелика, шватио сам да неком ко такво признање добије са 35 година, то можда није за рад и дела која су до сада учињена, већ се односи и на обавезу у будућности. Да напросто наставимо у истом смеру, а да сет вредности које имамо, остану константа, чему заиста тежимо.

Како се осећа човек када учини нешто племенито?

Мене је књига Достојно јест само учврстила у уверењу, супротном доминантном мишљењу да човек вреди онолико колико има, да – човек вреди онолико колико даје. Све што се поводом те књиге догодило, за мене је потврда истинитости овог убеђења.

Драгана Николетић
Извор: НИН број 3552, 24.01.2019.