Rastislav Dinić, filozof, teoretičar i potpredsednik GO Udruženog pokreta slobodnih stanara govorio je za magazin LICEULICE.
O demokratiji i demokratskim procesima govori se veoma mnogo, i malobrojne su političke organizacije koje barem retorički pomalo ne parazitiraju na ovim konceptima. Međutim, koliko u današnjim liberalnim demokratijama građani istinski politički učestvuju? Da li im ovako ustrojen svet nudi nešto više od pomalo pasivne prilike da, povremeno na izborima, biraju između više varijanti istog ili sličnog? Koje prostori građani moraju osvojiti da bi njihova participacija bila relevantnija i da bi se njihov glas više čuo? O svim ovim, ali i o mnogim drugim temama razgovarali smo s Rastislavom Dinićem, filozofom, teoretičarom i potpredsednikom GO Udruženog pokreta slobodnih stanara.
Šta danas znači demokratija? Većina država nominalno je zasnovana na demokratskim nečelima, dok u praksi to najčešće podrazumeva predstavnički oblik demokratije, gde je učešće građana svedeno na izlazak na izbore i davanje legitimiteta nekoj od partija koja već ima određenu finansijsku pozadinu i spram nje određen politički zadatak. Šta je u ovoj konstelaciji glas naroda? Ili, bolje reći, na šta je on sveden?
– U toj konstelaciji glas naroda je sveden na aklamativno prihvatanje odluka elita. Izbori su važan deo demokratije i, istorijski gledano, najznačajnije demokratske pobede ticale su se upravo proširenja prava glasa na ranije obespravljene grupe – žene, radnike, oslobođene robove. Međutim, to nikako ne znači da se demokratija svodi samo na izbore. Sledeća velika borba za demokratiju biće upravo borba za kontinuirano učešće građana u odlučivanju o stvarima koje se tiču cele zajednice, dakle za veću demokratsku participaciju na svim nivoima – od zgrade, komšiluka, lokalne samouprave, pa sve do nacionalnih i nadnacionalnih struktura.
Pored političkih prava, osnovna premisa demokratskog društva je da svi njegovi članovi imaju ista građanska, ekonomska i socijalna prava. Čini se da je diskurs građanskih prava onaj koji dominira javnim prostorom u tzv. liberalno demokratskim društvima, dok se ekonomska i socijalna prava prepuštaju tržištu, pa ona prestaju biti društveno pitanje i postaju odgovornost individue. Kako vratiti društveni karakter ekonomskim i socijalnim pitanjima?
– Primer Srbije odlično pokazuje da zanemarivanje socijalnih prava potencijalno podriva i građanska i politička prava. Nejednakost, siromaštvo i socijalna nesigurnost dugoročno ugrožavaju i tradicionalna liberalna prava – poput prava glasa i prava na slobodu govora. Da bismo se u to uverili, dovoljno je da se osvrnemo oko sebe – omrznuti „sendvičari“ i „partijski botovi“ velikom većinom nisu ništa drugo do ljudi koji su dovedeni na ivicu egzistencije i kojima je poslušnost jedini put do kakve-takve socijalne sigurnosti. Nema slobode govora ukoliko postoji raširen i opravdan strah da će vas slobodan govor koštati posla ili prilike da prehranite porodicu. Stoga bi jedan put ka vraćanju socijalnih i ekonomskih pitanja u politički fokus mogao ići upravo preko isticanja njihovog značaja za očuvanje temeljnih vrednosti liberalne demokratije – slobodu, političku jednakost i dostojanstvo svih građana.
Ukoliko znamo da sprega političkih partija i ekonomskih centara moći sve manje ima interesa da radi u korist građana, na koji način i kroz koje kanale je moguće praktikovati političko pravo i ispostavljati građanske, ekonomske i socijalne zahteve?
– Politika počinje od onoga što nam je najbliže – od komšiluka, parkića i škole u kraju, lokalne zajednice. Iako su mediji i institucije u Srbiji u najvećoj meri zatvoreni za drugačija mišljenja i demokratsku participaciju, uvek ostaje građansko samoorganizovanje i izgradnja solidarnosti i međusobnog poverenja. Uporna i odlučna borba za očuvanje reka na Staroj Planini predstavlja dobar primer upravo ovakve politike. Ovo ne znači da oslobađanje institucija i medija nije bitno, već da ono mora početi odozdo – dakle od samih građana i njihove spremnosti da se organizuju u odbrani svojih vitalnih interesa.
Koji su dometi artikulisanja nezadovoljstva izlaskom na ulice? – Ti dometi nisu mali, što se može videti i iz panične reakcije režima na masovno okupljanje građana. Za početak, dovoljno je videti da nismo sami u otporu uzurpaciji države i samovolji režima. Kako kaže poznati protestni slogan – „Ima nas!“.
Koji su dometi i granice društvenih pokreta, ukoliko izostaje inicijativa da se oformi entitet koji bi uzeo učešće u parlamentarnoj borbi?
– U Srbiji danas ovi dometi nisu dovoljno veliki, jer je odlučivanje o lokalnim pitanjima u potpunosti izmešteno iz lokalnih samouprava u jedan jedini centar – onaj na Andrićevom vencu. Opštinske i gradske vlasti samo su marionete u rukama partijskih centrala. Upravo je iz tog razloga, neophodna bliža saradnja brojnih lokalnih pokreta širom Srbije u cilju artikulisanja drugačije politike na nacionalnom nivou.
Ukoliko postoji inicijativa da društveni pokret preraste u politički entitet, šta taj entitet ili buduća partija treba da radi (ili ne treba da radi) da bi zaista bila glas naroda, u jednom prilično suženom manevarskom prostoru? Kad kažem suženi manevarski prostor, mislim na ekonomsku i geopolitičku uslovljenost. Dakle, šta bi u takvoj vrsti političke arene mogli biti prvi delotvorni potezi jedne alternativne ili leve političke partije?
– Pre svega, glas naroda nije nikakav poseban, mistični etnitet, kao što to nije ni narod sâm. Glas naroda je naprosto glas građana koji zajednički odlučuju o zajedničkim stvarima. Prvi potez stoga mora biti upravo otvaranje političkog foruma za učešće građana, a ne nametanje ove ili one unapred zacrtane agende. Ekonomska i geopolitička uslovljenost naravno postoje, ali ne treba zaboraviti ni da njih uporno preuveličavaju vladajuće elite, kako bi se izbegle teme koje se najdirektnije tiču života svih građana. Režimska medijska mašinerija stalno zastrašuje građane velikim geopolitičkim katastrofama kako bi ih ubedila da uvek može biti gore i da treba da budu zadovoljni što su uopšte još živi i što nema rata i razaranja. Prostor za artikulaciju drugačije politike zapravo je mnogo širi nego što nas svakodnevno ubeđuju.
O tome da se ipak otvaraju neke nove i drugačije perspektive za građansku participaciju u političkim prostorima govori i najava formiranja Građanskog bloka. Blok će funkcionisati tako što će organizacije koje su, pre svega, prepoznate kao one koje se politikom bave na lokalnom nivou sada imati i ozbiljniju, struktuiraniju saradnju na nacionalnom nivou. Blok za sada čine inicijativa Ne davimo Beograd, Udruženja pokreta slobodnih stanara iz Niša i Lokalni front iz Kraljeva.
Prilikom najave osnivanja bloka, njegovi predstavnici su istakli da veruju kako postoji prostor za nove političke pokrete, pogotovo za one koji zastupaju ideje socijalne pravde. „Mislim da je fokus na to od čega živimo, imamo li da se lečimo, imamo li posao, kako smo plaćeni, da li imamo neku zaštitu, kakav vazduh udišemo, to je ključno za sve nas, i to su ideje oko kojih ćemo pozivati ljude da se zajedno uključe u naš rad”, izjavio je tom prilikom Radomir Lazović iz inicijative Ne davimo Beograd.
U Srbiji danas imamo proteste koji su ušli u treći mesec. Međutim, iako su možda najmasovniji i najdugotrajniji, oni su deo dugog niza protestnih aktivnosti kojima svedočimo poslednjih godina. Kroz te proteste su se, često, različite aktivističke grupe afirmisale kao akteri koji bi političku borbu mogli skrenuti van njenog ustaljenog stranačkog poimanje. I sami direktno učestvujete u radu „Udruženog pokreta slobodnih stanara” u Nišu. Kakvu perspektivu vidite u ovim borbama, i da li je u njima moguće artikulisati i borbu koja bi bila i protiv dominantnog shvatanja političkih procesa?
– Najbolja stvar u vezi sa aktuelnim protestima jeste što oni uporno izbegavaju ukalupljivanje od političkog establišmenta. Kakvu će političku artikulaciju oni dobiti još je otvoreno pitanje, i dobro je što je tako. Građani su danas, sasvim opravdano, znatno nepoverljiviji prema političkim elitama nego što su to bili krajem devedesetih, i u tome vidim nadu da će protesti dugoročno dovesti ne samo do smene uzurpatorskog režima, već i do promene dominantnih političkih matrica – pre svega one po kojoj je „ozbiljna“ politika rezervisana samo za uzak krug ljudi u odelima i kravatama. Građani shvataju da su oni ti koji imaju moć, i to je dobro.
Razgovor vodila Bojana Tamindžija.
O magazinu LICEULICE:
Fond LICEULICE od 2010. godine realizuje programe direktne podrške marginalizovanim grupama, s ciljem njihove veće socijalne i ekonomske uključenosti. Program se realizuje kroz razne aktivnosti, a na principima solidarne ekonomije. Najvidljivija je izdavanje magazina LICEULICE i njegova distribucija kroz našu mrežu prodavaca (oni koji najteže dolaze do posla), koji zarađuju pedeset odsto od svakog prodatog primerka.
Više informacija o tome kako da se pretplatite na magazin, i koji su još mogući vidovi pomoći možete videti na https://www.liceulice.org
Facebook: @liceulice
Twitter: @liceulice
Instagram: @liceulice_